To su za nas španska sela

Sanja Panjesković

„Časopis Refleho je posvećen hispanizmu“, kažem i susretnem se sa zbunjenim pogledom sagovornika, „Aha“ odgovorom i pokušajem da plasira neku drugu temu razgovora.

Široko nepoznavanje termina hispanistika ne obeshrabruje. Zapravo, ukazuje na prostor koji treba da se popuni. I tu počinje delatnost Refleha: hispanistika se, u širem smislu reči, odnosi na proučavanje jezika, književnosti i kulture zemalja španskog govornog područja (Španije i Hispanske Amerike). Termin se vezuje za reč Hispania, kako su Rimljani nazivali Iberijsko poluostrvo. Eto, sasvim je jednostavno i već možemo „razvezati“ priču – o otkriću Amerike, o gaspaću, o Markesu, flamenku i tangu, o Daliju, Nadalu ili Maradoni... Upitno podignuta obrva i komentar „to su za mene španska sela“ odmah može da se zaobiđe.

Verujem da su se mnogi od vas zapitali odakle nama izraz „španska sela“, kad Srbi i nisu imali običaj da se sa njima susreću? Zapravo, izraz se među nas „ušunjao“ još davne 1905, objavljivanjem Geteovog dela Jadi mladog Vertera (Die Leiden des jungen Werthers, Johann Wolfgang von Goethe) u srpskom prevodu Branka Mušickog. Geteova konstrukcija spanische Dörfer doslovno je prevedena na srpski - španska sela, kao izraz za nešto nerazumljivo. Ne može se, međutim, reći da je izraz bio uobičajen u Nemačkoj. Sam Gete je konstrukciju napravio spajanjem dva nemačka izraza: „češka sela“ (böhmische Dörfer) i „to je za mene španski“ (das kommt mir spanisch for). Češka sela su zapravo bila nepoznanica za nemačke vojnike, koji su kroz njih prolazili u 17. veku tokom Tridesetogodišnjeg rata. S druge strane, izraz „to je za mene španski“ Nemci su skovali jer je za njih to primer jezika iz koga ne mogu da rastumače ni reč. Vođeni sličnom logikom, mi kažemo „je l’ ja pričam kineski?“

Okolo – naokolo, i nismo došli do istorijske veze sa hispanistikom, ali se zato možemo pohvaliti malo poznatom vezom sa španskom kraljevskom porodicom: španska kraljica Sofija (Sofía de Grecia y Dinamarca) krštena je kuma našeg prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, dok je španski kralj Huan Karlos (Juan Carlos I de Borbón) ujak srpskim prinčevima. Naime, princeza Marija de Glorija od Orleana i Bragance (Dona Maria da Glória de Orléans e Bragança e Bourbon) prva je supruga Aleksandra Karađorđevića i majka njegovog sina Petra i blizanaca Filipa i Aleksandra. Ključna činjenica je srodstvo Marije de Glorije sa kraljem Huanom Karlosom - njihove majke su rođene sestre. Na taj način je praktično došlo do orođavanja dva dvora, srpskog i španskog.

Istorijsku vezu sa Španijom pronalazimo i ranije, u učestvovanju srpskih boraca u španskom građanskom ratu (1936-1939), dok smo intenzivniji diplomatski dijalog sa zemljama Hispanske Amerike ostvarili kroz Pokret nesvrstanih zemalja, čiji se prvi samit održao u SFRJ (1961). I mada danas mnogi Hispanoamerikanci ne znaju ni gde je Srbija, starije generacije nas pamte po drugu Titu.

Kada se sve sabere, Srbija, ipak, nema dugu tradiciju kulturne interakcije sa Španijom, za razliku od drugih evropskih zemalja (Francuska, Nemačka, Engleska, Italija...), sa kojima od davnina imamo čvrste veze na svim poljima kulture. Posrednici u kulturnom dijalogu sa Španijom dugo su bili jedino Sefardi (španski Jevreji), koji su po progonstvu iz Španije naselili Balkan, a u Beograd dolaze posle 1521. godine. Dugo se mislilo i da, osim retkih izuzetaka, kulturnih podudarnosti nema. Ipak, mnogi hispanisti današnjice su nas razuverili.

U knjizi Srbija i Španija: književne veze, Krinka Vidaković Petrov u formi eseja govori o povezanosti ove dve zemlje: od sličnosti između srpskih tardicija i običaja sa galisijskim i baskijskim, sličnosti španskog romansera sa našim narodnim pesmama (takođe prenošenim usmeno sa kolena na koleno), do sličnosti između avangardnih pisaca... Španija se javlja u putopisima Rastka Petrovića, a najviše iznenađuje to što se Kosovski boj pominje u knjizi anonimnog katalonskog autora!

Zahvaljujući stručnjacima našeg vremena, hispanistika u Srbiji polako, ali sigurno, zauzima svoje istaknuto mesto. Veliki je broj kritika i srpskih prevoda dela velikih umova hispanske književnosti. Kod mlađih generacija interesovanje za hispanski svet podstiču popularne televizijske serije na srpskim programima, poput Seranovih, kao i uspešni sportisti iz ovih zemalja, muzičari, filmovi i pesme živih latino ritmova. Španki jezik se uvodi u sve više privatnih i državnih škola, a sve je veći broj i manifestacija sa hispanskom tematikom.

Na članovima Društva hispanista je da nastave da istražuju i na kvalitetan način promovišu hispansku kulturu i španski jezik, i pokažu Srbiji da se hispanistika ne svodi na meksičke sapunice:-)