Berta Sera Manzanares

Na kafi sa autorkom romana "Oči uragana"

Autor: Milica Milosavljević

Ritual jutarnje kafe je dobio novu dimenziju prošlog utorka (17. novembra) u dobro poznatom beogradskom kafiću "Plato". Naime, ustaljeni ambijent kafića razbilo je šarmantno prisutstvo španske spisateljice i profesorke španskog jezika i književnosti, Berte Sera Mansanares (Berta Sera Manzanares), kao i dijalog o njenom novom delu "Oči uragana"("Los ojos de huracán"). Autorka je inače dobitnica prestižne španske nagrade za poeziju "Adonais" (1993), a njen prvi roman je bio jedan od finalista za književnu nagradu "Heralde" (1997).

 

Kao rođena Katalonka (Barselona, 1958), Sera Mansanares je počela da ispituje udeo svojih sunarodnika u istorijskim događajima koji se tiču trgovine ljudima na Kubi. Rezultat njenog istraživanja, roman "Oči uragana", sada možemo naći u srpskom prevodu, a u izdanju kuće "Mono i manjana".

 

Na poleđini srpskog izdanja stoji da delo pripada međužanru, koji u sebi nosi romantiku, avanturu i istoriju. Ipak, mene je zanimalo kako ona vidi "svojih ruku delo"...

 

Možete li nam otkriti šta vas je privuklo temi robovlasništva na Kubi i njenoj vezi sa Katalunjom?

 

Tema robova mi je uvek privlačila pažnju, pogotovu ona koja se ticala anglosaksonskog sveta, to jest, Sjedinjenih Američkih Država. Na tom područiju, trgovina ljudima se provlačila kroz svakodnevni život, romane, filmove. Odjednom sam otkrila u toj tematici prisustvo Sredozemlja. Shvatila sam da je i Španija učestovala u robovlasništvu na Kubi. Istina je da sam toga bila svesna uvek, ali sam tek od skora počela o tome dublje da razmišljam. Toliko me je zainteresovala ova tema, da sam o njoj počela da pišem. Našla sam puno dokumentcije o ovom periodu, takođe, susretala sam se sa mnogo ljudi koji su znali prilično o ovoj temi. To saznanje je bilo veliko iznenađenje za mene, da otkrijem da smo u stvari mi odveli tolike robove na Kubu.

 

U romanima i njihovim likovima, često prepoznajemo ličnost samog pisca. Da li se to dešava i vama i u kojoj meri?

 

To se dešava često, jer magija književnosti nam dozvoljava da razmišljamo sami o sebi, tako da možemo da otkrijemo stvari o sebi preko pisanja, stvari koje smo možda u dubini znali, ali ih nismo bili svesni u potpunosti. Na primer, mene oduševljava pejzaž, impresije koje neki predeo proizvodi u meni. Te impresije su uvek prisutne u mojim delima, toliko, da moji čitaoci misle da ja te predele, ili zemlje koje opisujem, poznajem daleko više nego što je to u stvari istina. Osim u pejzažima, deo mene se nalazi i u likovma o kojima pišem. Sa stanovišta savremenih ljudi, mi smatramo da su robovlasnici bili veoma loše osobe, ali ja ne mogu da kažem sa sigurnošću da ne bih postupila isto kao i moji likovi kada bih se našla u njihovoj situaciji. Naime, oni nisu krenuli na Kubu da bi postali robovlasnici, već da bi stvorili sebi nov život. Međutim, kada su stigli tamo shvataju da će ili postati trgovci belim robljem, ili neće dobiti život koji su tražili. Tako da otkriti tako nešto o sebi je stvarno interesantno. Ja znam za sebe da nikada ne bih nikoga ubila, ali kada bih se našla u takvoj situaciji ne znam šta bih zapravo uradila. Književnost mi sa te strane dozvoljava da ubijam, ali da ne ubijem stvarno, da ne okrvavim stvarno svoje ruke.

 

Šta je po vašem mišljenju bitna karakteristika dobrog pisca? Kako sa lingvističke tako i sa književne tačke gledišta?

 

Mislim da je ključno čitati. Čitati puno. Ja, pre nego što sam postala pisac, prvo sam bila strastveni čitalac. Ja sam književnost volela da čitam, a kasnije i da je studiram, to jest, da studiram špansku književnost. Tokom studiranja u meni se javila želja da i sama postanem pisac. Bilo je veoma bitno da upoznam špansku književnost, ali je podjednako važno bilo da upoznam španski jezik, njegovu strukturu. Španski jezik je veoma bogat, njegova sposobnost izražavanja je fantastična. Međutim, u današnje vreme savremeni španski se uništava njegovom zloupotrebom i deformisanjem u svakodnevnom govoru. Pravopis praktično i da ne postoji. Tako da danas sve ide protiv jezika, od njegovog korišćenja u SMS porukama, pa sve do novinskih članaka. U novinama nailazimo na članke sa velikim greškama u pravospisu. Deca u školi pišu izuzetno loše. Ja predlažem, kao profesor, da se piše najbolje i najispravnije moguće, da se izbace ulični izrazi iz upotrebe u pisanim tekstovima. Tako da jedan pisac mora da se potrudi da pronađe najadekvatnije reči i da na taj način bude svojevrstan edukator jezika kroz svoje tekstove.

 

Da li razmišljate o svojim potencijalnim čitaocima dok pišete?

 

Da, mislim o svojim čitaocima jer ja pišem ono što bih sam želela da pročitam. Meni se najviše dopadaju romani sa dinamičnom sadržinom. Od književnih perioda hispanskog sveta, rekla bih da mi najviše pažnje privlače romani magičnog realizma. Takođe me vrlo interesuju prevodi, ne da ih čitam, jer ne razumem sve jezike prevoda, već da ocenim, koliko je to moguće, sam postupak i kvalitet prevoda. Želela bih da dodam da je veoma teško naći dela srpske književnosti koja su prevedena na španski jezik, tako da sam se veoma prijatno iznenadila kada sam čula da će moje delo biti prevedeno na srpski jezik. Bila mi je velika čast da moja knjiga bude prevedena na srpski, jer nisam bila upoznata sa mnogo takvih slučajeva. Dodatno sam se obradovala pozivu jer, u svetskom izdavaštvu, srpska književnost skoro i da ne postoji.

Vraćajući se na početno pitanje, naravno da mislim o svojim čitaocima kada pišem, najviše razmišljam o svojoj pokojnoj majci, šta bi se njoj svidelo i šta bi se svidelo ljudima iz mog života. Najviše, u stvari, razmišljam šta bi se njima svidelo, kada pišem neko delo.

 

Da li biste želeli nešto da dodate za kraj?

 

Želela bih da kažem kako sam veoma počastvovana pozivom od strane Instituta Servantes u Srbiji. Ovakav poziv mi se prvi put desio u životu. Takođe, moj boravak u Beogradu je na kraju ispao kao mali odmor, zato što su mnoge moje kolege sa posla trenutno ovde. Došli smo u nedelju i ostajemo do četvrtka, tako da smo imali dovoljno vremena da razgledamo grad i da ga malo bolje upoznamo. Hteli smo da dođemo u Beograd pre dva leta, kada smo boravili u Zagrebu , ali smo to putovanje morali da skratimo i da se vratimo u Španiju, pre nego što smo imali priliku da posetimo vaš grad. Zato mi je i bilo posebno drago što sam dobila poziv i novu priliku da dođem u Beograd.

 

 

Ništa bez prevoda!

 

 

Prevodilac sa španskog na srpski, Danijela Pejčić, inače jedna od najzasužnijih za prisutsvo ovog dela na našim prostorima, imala je posebno iskustvo čitajući i prevodeći "Oči uragana".

 

Da li ste koristili neka dodatna pomagala (rečnici, internet...) za govor Kube?

 

Knjiga veoma živo opisuje Havanu. Ulice, katedrale, bedemi grada... Ja sam u jednom tenutku imala mapu Havane, kako bih videla kuda se tačno protagonista kretao. Vokabular, sa druge strane, mi nije zadavao puno poteškoća. Jezik kojim se likovi u knjizi koriste je prilično savremen. Međutim, postojale su neke poteškoće sa nazivima pojmova koji više nisu u upotrebi ili su se koristili samo na Kubi, što je na primer bio slučaj sa tamošnjim kočijama volanta (zaprežna kola koja su vukli robovi), sa dva ogromna zadnja točka i koje, kao takve, nisu postojale u Evropi. Postojao je određeni broj italijanskih izraza, koji su se rešavali uz upotrebu rečnika. Ostalih problema nije bilo. Rečenice su kratke i jezgrovite. Doduše, morala sam da obratim pažnju na različite registre, obzirom da skoro svako poglavlje priča novi lik i samim tim sam morala jezik da prilagodim njegovom ili njenom socio-kulturnom položaju. Ton govora jednog Katalonca i jednog roba se svakako razlikovao. Govor robova je bio neka verzija "iskvarenog" španskog, što sam rešavala upotrebom srpskih dijalekata iz unutrašnjosti. Naravno, kada bih se odlučila za određeni registar ili dijalekat pri prevođenju govora određenog lika, morala sam ostati dosledna istom i ponavljati tu šemu svaki put kada bi taj lik u knjizi progovorio.

 

Da li ti se dopala knjiga?

 

Roman mi se iskreno dopao. Imam tu slobodu da mogu da odbijem knjige i pre nego što sam dobila od urednika 'Oči uragana' već sam bila odbila nekoliko dela. Tako da zaista mogu da kažem da je knjiga veoma dobra i da je vredi pročitati. Posebno mi se svidela zbog toga što se razlikuje od većine književnih dela koje se danas pišu, koja više podsećaju na filmske scenarije nego na roman. Ovo delo je napisano da se pročita, ne da sačeka svoju ekranizaciju. Knjiga sadrži toliko zanimljivih podataka o stvarnim, istorjiskim ličnostima, kao npr. poznati gusar Žan Lafit (Jean Lafitte), koji je zauzeo celo ostrvo, odakle se bavio prodajom ljudi i koje je bilo svojevrsna država.

 

Da li ti je nedostajao kontak sa spisateljicom tokom prevoda?

 

Ne, nije. Ona je tako lepo napisala ovaj roman, da sam ja uživala prevodeći ga. Jedino gde sam se kolebala je bila posveta "A Juani" ("Za Huani"), jer nisam znala da li je Huani muška ili ženska osoba, ali sam i to rešila na kraju.

 

Da li bi želela nešto da poručiš budućim prevodiocima? Neki stručni savet...

 

Ovaj posao je najlepši posao koji postoji, ali zahteva usresređenost i spremnost da se provedu dani između četiri zida, da se potroši nekad ceo dan na prevod jedne rečenice. Moj savet je da se nikad ne zadovoljava sa polovičnim rešenjima. Prosto neka se uvek ima na umu da to neko treba da pročita i da će taj čitalac ostati uskraćen, ako prevodilac ne odradi svoj posao kako treba.

 

Latinoameričke sapunice kao kulturološki fenomen

Autor: Ivana Jovanović

Broj gledalaca latinoameričkoh telenovela, onih koji svakodnevno vode paralelan život ,kroz "nedaće" Kasandre, Ljovisne ili Esmeralde, je zapanjujući. O razlozima tolike popularnosti latinoameričkih sapunica i o njima kao kulturološkom fenomenu, govorile su dr Maja Volk i mr Katarina Šmakić, na nedavno održanoj tribini u Studentskom kulturnom centru (SKC), u Beogradu. Tribina je realizovana četvrtog novembra u okviru ciklusa Savremena kultura Latinske Amerike, kao deo projekta Kulture ritmova.

Sa stručnog stanovišta, Maja Volk, dramaturg, scenaristkinja, vokalna interpretatorka, gitaristkinja i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, i Katarina Šmakić, filolog, prevodilac i teoretičarka umetnosti i medija, prenele su beogradskoj publici svoja analitička zapažanja u vezi sa fenomenom latinoameričkih telenovela.

Telenovela koja je imala "efekat prvog poljupca" i tako obeležila našu svest pojavila se, podseća dr Volk, 1998. godine, u vreme kada je život u našoj zemlji bio jako surov. U doba potpunog kulturnog, ekonomskog i društvenog rasula, javlja se antidepresiv, danas svima dobro poznat - Kasandra. Ovaj antidepresiv nam nudi beg od stvarnosti, daje nam nadu da se uz pomoć ljubavi mogu prevazići klasne prepreke i da dobro uvek pobeđuje zlo. Latinoamerička telenovela postaje i odlično sredstvo za učenje španskog jezika, mada Šmakićeva ukazuje na to da je obim vokabulara jako sveden i identičan u svim serijama. Osim toga, svaka latinoamerička telenovela šalje poruku: "Čini dobro i dobro će ti se i vratiti".

- Kada govorimo o ovim telenovelama kao imagološkom fenomenu, verno je predstavljen samo katolicizam. Sve ostalo je stvar produkcije, koja je, moraćemo priznati, svakim danom sve bolja i bolja- kaže Šmakićeva.

Maja Volk otvara i pitanje masovne gledanosti telenovela, uprkos tome što su sve rađene "na isti kalup".

- Odgovor je jednostavan- zato što nam one nude siguran srećan kraj. Osim toga, tu je i efekat lake predvidljivosti, a upravo je zadovoljstvo u prepoznavanju. Zatim, putem straha i sažaljenja gledaoci pročišćavaju svoje emocije, tako da, donekle, možemo govoriti i o katarzičkom efektu. Na kraju, one stvaraju fantazije, erotske i seksualne, nude lepotu i prikazuju ostvarenje sna- objašnjava dr Volk. Ona dodaje da latinoameričke sapunice privlače publiku i time što u osnovi imaju ljubavni zaplet, koji čini 99 odsto zapleta svih filmova koji su ikada snimljeni, i naravno zaplet osvete. Ljubav i mržnja su emocije koje dominiraju.

- Interesantno je da niko od nas nije razmišljao da su na tim istim emocijama i zapletima zasnovane i Pepeljuga, Titanik, libreta mnogih opera koje su se pojavile u XIX veku, a koja nisu ništa uzvišenija od telenovela, i, na kraju, stare antičke tragedije- kaže dr Volk.

Pepeljuga je, objašnjava ona, dobra, siromašna devojka, koja na kraju završava sa lepim princem i njihova ljubav prevazilazi klasne prepreke i zlodela njene maćehe i polusestara. Tako ona telenovelu definiše kao modernu bajku o Pepeljuzi, "samo kremiranu".

- Titanik je, opet, drugi film u istoriji koji je osvojio 11 oskara, najprofitabilnije kinematografsko ostvarenje u istoriji i prvi film koji je u celom svetu zaradio više od jedne milijarde dolara. Kao Pepeljuga i latinoameričke telenovele, zasnovan je na jakim emocijama i prevazilaženju klasnih prepreka. Priča nam romantičnu priču o bogatoj devojci i siromašnom momku koji se susreću i zaljubljuju- kaže dr Volk.

Pored svega pomenutog što utiče na popularnost i gledanost latinoameričkih telenovela, Maja Volk ističe moć distributera. Ona spori tvrdnju distributera da publika diktira ukus. "Publika gleda ono što im nudite". Ona podseća i na značaj koji je u novije vreme dobio televizor u svakom domaćinstvu.

- Televizor je, pored rerne, postao "ognjište" oko koga se okuplja porodica. Televizor je ono zbog koga se kupuje i razmešta nameštaj. Upravo tu nastupaju distributeri, koji utiču na "pravljenje ukusa" i ljudi postaju sredstvo manipulacije distributera, jer je potreba ljudi da pričaju i slušaju priče večna.

Kada govorimo o gledanosti i popularnosti latinoameričkih telenovela, ta "zaluđenost" prisutna je još od vremena Don Kihota. Dok je Don Kihot poludeo čitajući viteške romane, savremen čovek je rob televizijskih romana- telenovela. Oni koji ih gledaju žive paralelni život i aktivni su učesnici u životu likova latinoameričkih sapunica. Beže od stavrnosti, uvek nespremni da se suoče sa realnošću.

Poteba za iskrenom ljubavlju, za dobrom, za pravdom, za nadom i verom u bolje sutra u vremenu u kome su poremećene prave vrednosti, i te kako je dobila na značaju, a da li ovi savremeni antidepresivizaista pomažu ili je to samo placebo efekat, prosudite sami.

Proročanstvo 2013. u Beogradu

Autor: Bojana Vujnić

Fransesk Miraljes predstavio je na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu svoju knjigu "Proročanstvo 2013." uz zanimljivo predavanje "Gde pronaći priču - pisac kao istražitelj".

Gost 54. Međunarodnog sajma knjiga u sredu, 28. kotobra, bio je španski pisac Fransesk Miraljes. Povod za njegovo gostovanje na štandu "Mladinske knjige" i "EUNIC"-a (štand Evropskih kulturnih instituta u Beogradu), bila je promocija knjige "Proročanstvo 2013*.*" u izdanju Mladinske knjige. Ovaj roman predstavlja nastavak serijala o novinaru Leu Vidalu započet istorijskim trilerom "Četvrti Rajh", objavljenom 2007. godine, koji je na španskom jeziku prodat u 75.000 primeraka, na katalonskom u 25.000, dok je na srpskom jeziku doživeo drugo izdanje.

Roman "Četvrti rajh" donosi priču o potrazi neobjavljene fotografije nacističke ekspedicije na Monserat. Novinar Leo Vidal traga za fotografijom koja rasvetljava deo Firerove tajne - kutiju tajanstvene sadržine koju je Hajnrih Himler, šef SS trupa, sakrio u planinama Monserata. "Proročanstvo
2013." takođe prati doživljaje novinara Lea Vidala, ali na novom zadatku. Ovog puta on sledi poznatog psihologa Junga, čija se pisanja podudaraju sa predviđanjima po majanskom kalendaru o kraju sveta decembra 2012. godine.

Miraljes karakteriše ovaj roman kao avanturistički sa malo istorijskih podataka. Za pronalaženje ideja za ove knjige Miraljes kaže da mu je pomogao internet, razgovor sa prijateljima, kao i obilaženje mesta o kojima piše i
upoznavanje ljudi koji tamo žive i njihovo kombinovanje sa istorijskim elementima.

Na Sajmu je Miraljes govorio i o modernoj literaturi, a po njegovim rečima, književnost 20. veka je prošla kroz dve različite faze. Prva je literatura koja je služila samo za zabavu, u kojoj se radnja dela brzo razvija, ima puno dešavanja, poput Džejms Bonda Ijana Fleminga, dok druga faza nastanka
romana nastaje 80-tih i 90-tih godina kada se pojavljuju autori koji smatraju da čitaoci ne treba samo da se zabave knjigama, već i da nauče nešto iz njih. Kao primer ove druge faze, Miraljes navodi Ken Foleta i Den Brauna.

Naša publika je imala priliku da Miraljesa upozna preko dirljivog romana "Ljubav malim slovima" u prevodu mr Jasmine Nikolić, izdavačke kuće "Evro Giunti". Mada je publika iščekivala novi roman sa slične tematike, po nagovoru izdavača napisao je istorijske trilere koje nam je na Sajmu knjiga i predstavio.

Roman inspirisan životom


Nakon objavljivanja prve knjige "Četvrti rajh", lik novinara je odlično prihvaćen u Španiji, zbog čega je Miraljes odlučio da ga šalje u nove avanture. Jedan od razloga što je glavni junak novinar je i taj što je Miraljes i sam radio kao novinar, iako je završio germanistiku, a ne novinarstvo. Miraljes je do sada promenio mnoge profesije i radio različite poslove.


Rođen je u Barseloni, ali je živeo na različitim mestima. Bavi se muzikom, svira i piše tekstove za grupe "Nicosia" i "Hotel Guru". Napisao je više knjiga različitih žanrova. Svoje mesto u ulozi pisca utvrdio je knjigom za decu "Haiku za Alisiju" i romanom "Interrejl" za koje je dobio i prestižne
nagrade.

Pejzaži neurona

Izložba u Galeriji nauke i tehnike SANU

Autor: Anita Dervišovski

Izložba Pejzaži neurona predstavlja kolekciju naučnih skica nervnog sistema mozga koje su potekle iz laboratorija čuvenih španskih, evropskih i američkih neurologa. Svetlost dana ugledale su 23. oktobra u galeriji Instituta Servantes i Galeriji nauke i tehnike SANU. Na izložbi možete pogledati pedeset digitalnih fotografija i dvadeset faksimila. Radove potpisuju mnogobrojni španski i evropski naučnici poput Santjaga Ramon i Kahala, Goldija, Alchajmera, Vajsmana, Lihtmana, Laure Lopes Maskarake itd. Laboratorije iz čitavog sveta i Institut Ramon i Kahal iz Madrida omogućili su, svojim bogatim kolekcijama skica i fotografija, da ove neobične predele posete ne samo stanovnici Čikaga, Brazila i Barselone već i naši sugrađani. 

Svaki predeo propraćen je odgovarajućim naučnim tekstom i objašnjenjem, ali se možete susresti i sa fascinantnim lirskom doživljajima španskog naučnika Ramon i Kahala:
- Kao entomolog u lovu na leptirove privlačnih boja, moja pažnja pratila je, u vrtu sive supstance, ćelije osetljivih i elegantnih oblika, misteriozne leptirove duše čiji treptaj krila možda nikad neće razjasniti tajnu mentalnog života(...). -
Ovim prilično neobičnim spojem umetničkog doživljaja i naučne skice izložba bi se mogla dopasti i osobama koje se nimalo ne razumeju u neurologiju.

Inače, izložba je organizovana povodom stogodišnjice dodele Nobelove nagrade naučniku Ramon i Kahalu. Ovaj španski genije iz Navare bio je lekar, specijalista histologije i mikroskopska proučavanja u oblasti anatomske patologije. Nobelova nagrada za medicinu dodeljena mu je daleke 1906. godine za otkriće mehanizama i i veza koje spajaju ćelije nervnog sistema- neurone. Njegova čuvena doktrina neurona predstavlja revolucionarno otkriće koje će u potpunosti promenili tok i razvoj ondašnje neurologije. Pored nauke privlačilo ga je i slikarstvo a okušao se i pisanju naučnofantastičnih priča pod pseudonimom Dr Bakterija.

Crteži i fotografije pejzaža nose u sebi oblike i strukture apstraktnog slikarstva. Ako se potpuno prepustite ovim mikropredelima i zaboravite na njihove naučne aspekte, sigurno je da će vas imaginacija odvesti u svet boja i linija nekog dela Vasilija Kandinskog ili Kazimira Maleviča. Ako imamo u vidu bezbrojne sličnosti između apstraktnog slikarstva  i fotografija i skica sa izložbe, mogli bismo reći da one odražavaju i emociju i trenutak lucidnosti naučnika koji vizuelnim dopire do sopstvenog mikrokosmosa. Kandinski je stizao od duhovnog ka umetnosti (o čemi govori i njegovo delo Od duhovnog ka umetnosti), a osnovno pitanje koje bi trebalo da postavimo sebi posle ove avanture kroz pejzaže neurona je: Da li i naučnik polazi od duhovnog ka nauci?

Ovakva i slična pitanja možete postavljati sebi i drugima do prvog decembra jer će tog dana ova neuralgična kolekcija otputovati u susednu nam Mađarsku.
 

Katalonski Videoples hipnotisao beogradsku publiku

Autor: Milica Milosavljević

Ples je usmeren na osećanja, impulse, na reakcije koje dolaze "iz stomaka". Upravo je to suština videodanza ostvarenja.
 
Festival Videodanza (Videoples), u organizaciji katalonskog filmskog udruženja NU2' S (nudos- nagi), predstavljen je beogradskoj publici 10. i 11. oktobra, u okviru ovogodišnje Belgrade Dance Screen manifestacije. Posetioci su imali priliku da u galeriji Instituta Servantes uživaju u kratkometražnim filmovima posvećenim plesu.

Ljubiteljima muzičkih, filmskih i pozorišnih dešavanja, oktobar u Beogradu i ove godine donosi iznenađenja. U okviru Belgrade Dance Screen manifestacije, koja već drugu godinu zaredom predstavlja baletske trupe iz celog sveta, ples je prenesen na veliko platno. Naime, gost manifestacije bilo je katalonsko udruženje NU2'S sa svojim festivalom Videodanza, tokom koga su u Institutu Servantes prikazane projekcije kratkometražnih filmova, iliti videoplesova.

Program od osam videoplesova bio je podeljen u dva dana (10. i 11. oktobar), od kojih je drugi bio rezervisan samo za ostvarenja španske rediteljke Isabel Rokamore (Isabel Rocamora), zbog njihove izuzetne i nesvakidašnje umetničke vrednosti.

 

 

Nuria Font (Núria Font), predstavnik i kustos ovog festivala, a ujedno direktorka Udruženja NU2'S i rediteljka, uspela je da pre početka svake projekcije videoplesa, na suptilan i nenametljiv način, uvede gledaoce u njegovu sadržinu. Svoju ulogu ambasadora novog kinematografskog pravca potvrdila je i otvaranjem diskusija na temu videoplesa nakon oba dana projekcije. Osim toga, bila je više nego otvorena da sa svakim gledaocem nasamo porazgovara, te je iz jedne takve situacije nastao intervju koji sledi...

 

Iz ugla direktorke Udruženja NU2's i osobe koja je najupućenija u cilj projekta videodanza, kako biste definisali razliku između videodanza ostvarenja i "normalnih" filmova, u smislu komunikacije sa filmskom publikom?

 

Naravno da su potpuno različiti. Naviknuti smo na kulturu definisnu racionalnim svetom i upotrebom jezika, pisanom i izgovorenom rečju, stoga upravo to uzimamo kao referencu u shvatanju umetnosti. S druge strane, svi smo mi, ili makar većina nas, ovisnici muzike, a muzika je jedan način neverbalne komunikacije. Istina je da se racionalno nalazi u reči, ali isto tako smo sposobni da se preusmerimo na druge sisteme. Postoje ljudi koji muziku mogu ceniti samo na osnovu reči, na osnovu poruke koju ona verbalno prenosi, ali ima i onih koji reaguju na neverbalne poruke. Ples se nalazi u ovom drugom domenu. Ples je usmeren na osećanja, impulse, na reakcije koje dolaze "iz stomaka". Upravo je to suština videodanza ostvarenja. Radi se o diskursu koji se ne razvija u racionalnom smeru, odnosno u smeru reči, kao što je slučaj sa većinom dela u internacionalnoj kinematografiji. Reči su u videoplesu svedene na minimum, rečenice su više apstraktne, te se poruka prenosi pokretom, svim simbolima koji se mogu telom izraziti . U ovim delima reči igraju manju ulogu u komunikaciji. Slično je u stvarnom životu- poruka se ne prenosi samo rečima, već i pokretom. 

 

Da li postoje neki preduslovi za stvaranje uspešnog videoplesa?

 

Preduslovi ne postoje jer je u svetu umetnosti bitna sama umetnost, a ne kalupi. Ne postoji određeni recept, već stvaralačka energija i kreativnost. Svi mi imamo različite sisteme vrednovanja. Istina je da su dela koja duže traju zauzimala bitnije mesto tokom godina, ali, po mom mišljenju, osnovni cilj umetničkog stvaralaštva je da delo uspostavi kontakt, da komunicira sa publikom. Takođe, u vrednovanju nekog dela često se vodimo sredstvima preko kojih se prenosi publici. Primer su filmovi visoke produkcije, koji se obično dosta vrednuju. Međutim, visoka produkcija ne mora da garantuje umetničku vrednost. Nedavno sam u okviru jednog brazilskog festivala niskobudžetnih filmova videla delo u kome je prikazano ljudsko telo u fragmentima, ali sa veoma delikatnim i predivnim načinom snimanja. Mada je sniman kućnom kamerom, ispred zida na kome je okačeno ogledalo, taj film je veličanstven. Sa tako malo sredstava, rediteljka je postigla svoj cilj. Takođe, videla sam veliki broj videoplesova, u kojima se pokretu na različite načine posvećuje pažnja. Tako je i u okviru Videodanza festivala svaki reditelj pristupao zadatku koristeći različite vrste umetnosti. Neki filmovi sadrže samo ples ili samo pokret. Primer je film 120 stepeni (120 grados), reditelja Huanha Fernandesa (Juanjo Fernández), gde samo pomeranje glumca u svim smerovima ostavlja vrlo snažan utisak. Sa druge strane, u filmu Quelo de garatas, rediteljke Beatris Sanćes (Beatriz Sánchez), srećemo se sa potpunom ludosti, sa specifičnim pogledom na ples flamenko, predstvaljen kroz rotirajuće fotografije. 

 

S obzirom da ste prvi put u Beogradu, kakav su utisak na vas ostavili Srbi? Šta biste rekli o našoj neverbalnoj komunikaciji?

 

Srbi su veoma prijatni. Osim toga, prilično su mršavi. Za razliku od Španije, u Srbiji ima vrlo malo gojaznih ljudi.. i veoma su lepi, ali ozbiljni. Stekla sam utisak da svojim ponašanjem ne dozvoljavaju da se baš lako ostvari kontakt, što je za mene pomalo tužno. Tako nas naše kulture uslovljavaju u interakciji sa drugima. Kod Srba nije problem u tome da li se smeju ili ne, već u uzdržanosti.

 

Zbog toga, u filmovima sa igrom nekada primećujemo da je držanje ljudi prilično ukrućeno i to se vidi preko tela, što se prenosi i na platno. Sa druge strane, nekada je koreografija u filmu koja je prethodno osmišljena, sa više ili manje energije pokreta. Nekada je to više ili manje savršeno, ali u svakom slučaju, poruka se prenosi preko igre.

 

 

Za kraj, da li biste nam opisali, u nekoliko reči, vaš utisak o Beogradu?

 

Grad mi se vrlo dopao. Bilo mi je zadovoljstvo da boravim ovde, posebno zbog toga što sam prvi put ne samo u Beogradu, već i u Srbiji. Takođe mi se dopada balkanska tradicija, jer sam o njoj imala jednu spoljašnju sliku, daleku vremenom i prostorom. Zanimljiv mi je i život ovog grada. Prelepo je videti grad koji leži na dve reke, sa toliko drveća i slobodnog prostora. To je za mene vrlo egzotično. Najviše mi se svideo Zemun, pogotovo stari deo grada, koji je tako usko naseljen, sa kaldrmisanim ulicama i mnoštvom kafana, pogotovo onih kraj Dunava. Beograd ima puno interesantnih stvari koje treba videti i u kojima treba uživati. Iako sam u njemu provela malo vremena, bilo mi je jako prijatno. Naravno, poseban utisak mi je ostavilo to što ste mnogo ozbiljni. Mada, rekli su mi da se ljudi ovde opuste kada malo popiju, tako da vas prihvatam takve kakvi jeste.

 

Tako je protekao jedan oktobarski vikend 'razmene kulturnih dobara' u Beogradu...

 

Više informacija pronađite OVDE

 

Almodovar na Sinemaniji

Los abrazos rotos premijerno u Centru Sava i Spensu

Autor: Božidar Dimić

Posle niza filmova i nagrada, neverovatno je kako ovaj Španac i dalje svakim novim ostvarenjem intrigira publiku.
Kako je to imati vid pa ga izgubiti? Šta znači život bez najdraže? Zašto je nekada sve bilo svetlo, a danas nas guta tama? Novi film Pedra Almodovara Los abrazos rotos (Prekinuti zagrljaji) premijerno je prikazan u Madridu, 18. marta. Uz prisustvo svetskog džet-seta, Madrid je ponovo zasijao na karti svetske kinematografije. U Srbiji će premijeru ovog filma ljubitelji Almodovarovih ostvarenja imati prilliku da pogledaju u okviru programa Snemanije, u beogradskom Centru Sava (29. oktobar - 5. novembar) i novosadskom Spensu (31. oktobar - 7. novembar).

Penelope Krus, kao glavna glumica i "miljenica" Almodovara, briljira u ulozi Lene. Pored nje, tu su i Luis Omar u ulozi Matea Blanka i Harija Kejna, Blanka Portiljo kao Judit, Hose Luis Gomes kao Ernesto Martel i mnogi drugi. Sam Almodovar kaže da su oni ti koji su mu dopuštali da se svako jutro budi sa sigurnošću, i oni koji su udahnuli život celoj priči.

Radnja filma je na prvi pogled kompleksna i zamršena. Podeljena je u dve vremenske celine- nekad i sad, koje se prepliću. Sled događaja je nepredvidiv i svakim novim kadrom gledaoci, ali i glumci, saznaju nešto novo, neki detalj iz prošlosti, bitnu sitnicu koja im je promenila živote.

Hari Kejn, nekada Mateo Blanko, bio je filmski režiser koji je svoja dela uvek potpisivao pseudonimom. Radnja filma se razvija Harijevim prisećanjem dela iz prošlosti. Kao režiser, radio je na filmu Chicas y maletas (Devojke i koferi). Upoznaje Lenu, sekretaricu Ernesta Martela, i ona postaje glavna glumica filma koji će snimati. U nju se zaljubljuje, te zajedno odlučuju da pobegnu od sveta. Posle saobraćajne nesreće Lena umire, a Mateo gubi vid i menja svoje ime. Preuzima pseudonim kojim je potpisivao svoja dela - Hari Kejn.

- En todas mis películas hay un momento límite en que uno de los personajes principales, o los dos, mantienen un monólogo confesional. Y Los abrazos rotos no será una excepción- rekao je Almodovar u intervjuu za El País.

Posle niza filmova i nagrada, neverovatno je kako ovaj Španac i dalje svakim novim ostvarenjem intrigira publiku. Svi njegovi filmovi, pa i ovaj, ne liče jedni na druge, tačnije, ne liče ni na šta što je ikada napravljeno u svetskoj kinematografiji. Prekinuti zagrljaji je film koji definitivno ostavlja utisak, bio on pozitivan ili ne.

Oni koje je ovaj opis filma u grubim crtama zaintrigirao imaće priliku da najnovije od estravagantnih Almodovarovih ostvarenja odgledaju na Sinemaniji, u okviru koje će premijerno biti prikazan u Centru Sava (Beograd) i Spensu (Novi Sad).

Dobrodošli na let Refleho!

Autor: Sanja Panjesković

Video zapis sa prezentacije:

Let Reflejo 

Prezentacija časopisa Društva hispanista, pod nazivom Dobrodošli na let Refleho, održana je u okviru Dana evropske baštine, 17. septembra u Impuls holu, u saradnji sa Prirodnjačkim muzejem. Posetioci su imali priliku da sa pilotom, stjuardesom i ostalim članovima posade leta Refleho, dožive uzbudljivu avanturu na proputovanju kroz zemlje Hispanske Amerike. Realizaciju programa pomogla je Ambasada Meksika, čiji su predstavnici bili počasni gosti prezentacije.

U okviru programa Prirodnjačkog muzeja Vrele noći Hispanske Amerike, članovi novinarske sekcije Društva hispanista, u ulozi posade leta Refleho, poveli su posetioce na virtuelno putovanje kroz živopisne predele hispanskog sveta. Program putovanja je sledio sadržinu časopisa. Putem video zapisa, fotografija, muzike, poezije i dramskog izvođenja, publika je imala priliku da se upozna sa kulturnim bogatstvom Kube, Meksika, Perua, Urugvaja i Argentine.

 

Putnici Refleha su kroz virtualne oblake stizali do planiranih destinacija, sa kojima ih je upoznavala posada u autentičnim i lepršavim kostimima.

Osim prelaženja okeana, ovo je bilo i putovanje kroz vreme i prelazak u nove dimenzije postojanja, u kojima se stvarnost prepliće sa imaginarnim. Tako su pred posetiocima oživeli lideri meksičke i kubanske revolucije, drevna bića mitologije Uićol Indijanaca, svetovi onih koje vreme više ne broji, ali kojih se na Dan mrtvih sećaju svi Meksikanci. Stihovima Marija Benedetija, upućen je poslednji pozdrav ovom velikanu pisane reči, a igrajući Školice, po uputstvu Hulija Kortasara, uspeli smo da stignemo do „neba“. Nakon predstavljanja ekstremnih sportova, kojima egzibicionisti prkose prirodnim preprekama Perua, prisetili smo se Dušanovog stajanja na Anitinim leđima u argentinskoj predstavi After Sun, koju je u SKC-u izvela pozorišna sekcija Društva hispanista. Sa meksičke tradicionalne svečanosti posvećene San Markosu, sleteli smo u ne manje raspevanu atmosferu Santaninog koncerta u Beogradu, nakon čega su nas sportisti sa Univerzijade 2009. iz celog hispanskog sveta pozdravili srdačnim osmesima.

Okupljeni na sceni, svi članovi posade pozdravili su putnike koji su ih sledili na ovom šarenolikom putovanju. Sveukupnom utisku doprinela je autentična scenografija i nošnje, koje je za prezentaciju obezbedila Ambasada Meksika. Stoga je posebna zahvalnost na prisustvu i pomoći iskazana predstavnicima ove ambasade, na čelu sa njenom ekselencijom Mersedes Felisitas Ruis Sapatom.

Susret s novim civilizacijama izmamio osmehe

- Prezentacija je originalno osmišljena. Sve pohvale mladom i kreativnom timu, jer je uspeo da svoju pozitivnu energiju prenese na publiku i svima nam izmami osmehe- rekla je nakon prezentacije Stanislava Gajić (24), putnik na letu Refleho. Svi putnici su bezbedno sleteli u Srbiju, noseći sa sobom prelepe utiske i iskustva u susretu sa novim civilizacijama.

- Oduševila me je ideja da se sadržaj časopisa predstavi kao let avionom. Ovakva dešavanja treba podsticati, jer promovišu multikulturalnost i podstiču toleranciju - rekla je Vesna Ranković (27), posetilac prezentacije.

Kreativna radionica španskog jezika- La escuelita

Autor: Anita Dervišovski

U okviru manifestacije Dani evropske baštine, 20. septembra u Impuls holu, održana je kreativna radionica španskog jezika. 

Zahvaljujući  saradnji sa Prirodnjačkim muzejem i dobro organizovanom kulturno-umetničkom programu Vrele noći Latinske Amerike, mlade profesorke španskog jezika, članovi Metodološke sekcije Društva hispanista,  imale su priliku da svoje znanje približe deci uzrasta od 4 do 11 godina. Ovim kreativnim zamahom metodološke sekcije nastavljen je edukativni projekat Školica španskog jezika (La escuelita) započet u aprilu 2008. godine, sa ciljem da se u nastavni plan državnih škola uvede španski jezik.

Deci su na zanimljiv i dinamičnan način predstavljeni jezički sadržaji i strukture karakteristični za svakodnevni španski. Radionicu smo počeli kratkim dramskim dijalozima tokom kojih su polaznici naučili kako da se predstave i kako da predstave druge. Cilj je bio stvoriti što prijatniju i opušteniju atmosferu u kojoj bi deca bez ikakvih prepreka pokazala kreativnost i ideje, spremnost za saradnju sa vršnjačkom grupom. Već na samom početku smo dobili povratnu informaciju, deca su brzo reagovala na zahteve i savršeno naučila ove jezičke strukture. Kao rekvizite za ovu malu dramsku radionicu, koristili smo maske od kartona koje su predstavljale likove iz popularnih crtanih filmova, pa su tako mališani naučili i šta znači Correcaminos, Coyote, Pitufo, Hada del Bosque, Rosita Fresita...

Uz pomoć jednostavnih igara deca su naučila jezičke strukture za pozdravljanje, za izražavanje raspoloženja i emocija. Tokom radionice su se upoznali sa carstvom domaćih i egzotičnih životinja, uronili su u svet boja, progovorili neke osnovne reči kroz vesele dečje pesmice...

Igre kao što su školice, ćorave bake, igra loptom Arriba, abajo oduševile su i školarce i mlađu decu. Oni koji su vičniji crtanju i bojenju, učili su nazive boja i životinja kroz umetnički rad.

Radionicu je vodilo nekoliko koordinatorki koje su diplomirani profesori španskog jezika i iskusne u metodološkom radu sa grupama mlađih polaznika.

Na kraju kreativne radionice, slavili smo rođendan izabranom rođendanku, a poklon su svi dobili - diplomice za uložen trud i rad.

Dani hispanizma- projekat Društva hispanista

Autor: Jelena Krstić
 

Dani hispanizma u Beogradu je jedan od projekata Društva hispanista, na čijem su osmišljavanju radili članovi Kulturne sekcije Društva. Projekat obuhvata predavanja, radionice, sajam, projekcije filmova, pozorišnu predstavu i objavljivanje specijalnog izdanja časopisa.

Iako pripremljen, zbog trenutne finasijske situacije na globalnom nivou projekat nije realizovan ove godine. Kulturna sekcija Društva hispanista još snažnije i odlučnije radi na realizacije istog projekta u 2010. godini. U okviru ove manifestacije biće predstavljeni različiti sadržaji vezani za zemlje španskog govornog područja. Projekat je osmišljen tako da obuhvati više društvenih aspekata hispanskih država sa idejom da se one na taj način što potpunije predstave učesnicima i gostima. Jedan deo programa, koji obuhvata predavanja, radionice i sajam hispanskih zemalja, baviće se književno-jezičkom, političkom, istorijskom i zabavnom tematikom. Drugi deo će činiti pozorišna predstava, projekcije filmova i objavljivanje časopisa koji će imati izrazito umetnički karakter i čiji će cilj biti angažovanje studenata i podsticanje njihove kreativnosti.

Primarni ciljevi Dana hispanizma u Beogradu su:

- Promocija španskog jezika i bogate kulturne baštine zemalja u kojim je španski zvaničan jezik.

- Oslobađanje kreativnog duha mladih kroz radionice, pozorišnu predstavu i časopis, u čemu se ogleda multidisciplinarnost ovog projekta.

- Čvršće povezivanje organizacija i institucija koje se bave hispanistikom u zemlji, kao i pronalaženje načina za uspešnije i intenzivnije povezivanje sa kulturnim i obrazovnim institucijama hispanskih zemalja.

Día de la Hispanidad

Autor: Bojana Vujnić

Kristofor Kolumbo je na današnji dan, 12. oktobra 1492. godine, kročio na tlo današnje Amerike. Pod španskom zastavom stigao je do ostrva Guanahani u Karipskom moru čime je došlo do prvog kontakta između „dva sveta“, Evrope i Amerike. Nakon tog događaja počelo je kulturno i lingvističko mešanje između Španije i Amerike, koje se svake godine obeležava kao Dan hispanizma (Dia de la Hispanidad).

Počeci ovog praznika nalaze se u Španiji u XIX veku, kada je obeležena 400-godišnjica od Kolumbovog otkrića, ali ime Dan hispanizma dobija mnogo kasnije. Zbog velikog značaja koji ovaj dan ima za Španiju, 1958. praznik je proglašen za nacionalni i pored imena Dan Hispanizma dobija naziv Nacionalni praznik Španije (Fiesta Nacional de Espana). Uz svakogodišnje polemike da li je ovaj datum za slavljenje ili ne, i u zemljama Hispanske Amerike obležava se Kolumbovo otkriće, ali pod drugim nazivima. U tom delu sveta praznik je poznat kao Dan rasa (Dia de la raza), Dan otkrića Amerike (Dia del descubrimiento de America), u Kostariki kao Dan kultura (Dia de las culturas), dok su u Venecueli i Nikaragvi poslednjih nekoliko godina ti nazivi preinačeni u Dan otpora domorodaca (Dia de la rezistencia Indigena). Takođe, 12. oktobar se obeležava i u Sjedinjenim Američkim Državama pod nazivom Kolumbov dan (Columbus day).

Praznično raspoloženje se tog dana širi brojnim manifestacijama uz prikazivanje

nacionalnih nošnji, hrane i igara hispanskog naroda, a u nekim zemljama Kolumbovi spomenici su okruženi cvećem u čast njegovog podviga. Ceo oktobar, uz izložbe, pozorišne predstave i koncerte ume da bude posvećen ovom događaju koji je promenio čitav svet.

U Španiji su ulice svakog 12. oktobra rezervisane za veliku vojnu paradu. Smotra vojske priređuje se na Kolumbovom trgu u Madridu u prisustvu kraljevske porodice i najviših političkih predstavnika kako Španije, tako i drugih zemalja.

Vrele noći Kube

Autor: Milica Milosavljević

Ove godine, jedna od najkontraverznijih zemalja Hispanske Amerike – Kuba, obeležila je 50 godina pobede svoje slavne revolucije. Kulturna sekcija Društva hispanista je smatrala da ovaj jubilej ne sme proći neopaženo, stoga je organizovalo Veče Kube u njenu čast.

Smatrajući da jubilej ne sme proći neopaženo, Društvo hispanista je organizovalo Veče Kube u čast. 50 godina Kubanske revolucije. Tačnije, hispanisti su godišnjicu obeležili dvaputa! Tematsko veče se odigralo prvi put u junu, da bi se performans ponovio i na ovogodišnjim Danima evropske kulturne baštine.

Sam program obuhvatao je slideshow fotografija Kube i njenih stanovnika. Uz ređanje slika, išla je priča o zemlji koja tako lako pridobije ljubav svih koji se sa njom susretnu. Počelo se sa njenim geografskim zanimljivostima (npr. ona je najveće od 4.195 ostrva u arhipelagu), preko dinamične istorije (Kuba je nezavisnost proglasila dva puta: prvi put od španske vlasti 1902, a drugi od unutrašnje diktature 1989.) i još dinamičnijih ličnosti (Fidel Kastro, Hose Marti, Če Gevara, Nikolas Giljen…), da bi se, naravno, završilo uz muziku koja je njen glasnik u svetu. Milica i Dule, mladi muzičari (vokal i gitara) sa puno duše su izveli Dos gardenias para ti i Comandante Che Guevara, i stvorili atmosferu koja je savršeno išla uz dobar Cuba libre.

Na kraju večeri, učesnici su podelili poklone onima koji su se istakli svojim poznavanjem kulture Kube.

Zaključak je da ako ne mozete da posetite ovu karipsku zemlju, onda bar dodjite, zatvorite oči i sanjajte sa nama…. 

Kuba - pravi smer

Nekoliko puta u godini, Društvo hispanista organizuje tematske večeri zemalja španskog govornog područija. Na ove dogadjaje su dobrodšli svi koji se interesuju za hispanski svet ili koje zanimaju drugačije stvarnosti. Ako je čovek bogat koliko jezika zna, onda su večeri hispanskih zemalja definitivno korak u pravom smeru. :-)