Katalonski Videoples hipnotisao beogradsku publiku

Autor: Milica Milosavljević

Ples je usmeren na osećanja, impulse, na reakcije koje dolaze "iz stomaka". Upravo je to suština videodanza ostvarenja.
 
Festival Videodanza (Videoples), u organizaciji katalonskog filmskog udruženja NU2' S (nudos- nagi), predstavljen je beogradskoj publici 10. i 11. oktobra, u okviru ovogodišnje Belgrade Dance Screen manifestacije. Posetioci su imali priliku da u galeriji Instituta Servantes uživaju u kratkometražnim filmovima posvećenim plesu.

Ljubiteljima muzičkih, filmskih i pozorišnih dešavanja, oktobar u Beogradu i ove godine donosi iznenađenja. U okviru Belgrade Dance Screen manifestacije, koja već drugu godinu zaredom predstavlja baletske trupe iz celog sveta, ples je prenesen na veliko platno. Naime, gost manifestacije bilo je katalonsko udruženje NU2'S sa svojim festivalom Videodanza, tokom koga su u Institutu Servantes prikazane projekcije kratkometražnih filmova, iliti videoplesova.

Program od osam videoplesova bio je podeljen u dva dana (10. i 11. oktobar), od kojih je drugi bio rezervisan samo za ostvarenja španske rediteljke Isabel Rokamore (Isabel Rocamora), zbog njihove izuzetne i nesvakidašnje umetničke vrednosti.

 

 

Nuria Font (Núria Font), predstavnik i kustos ovog festivala, a ujedno direktorka Udruženja NU2'S i rediteljka, uspela je da pre početka svake projekcije videoplesa, na suptilan i nenametljiv način, uvede gledaoce u njegovu sadržinu. Svoju ulogu ambasadora novog kinematografskog pravca potvrdila je i otvaranjem diskusija na temu videoplesa nakon oba dana projekcije. Osim toga, bila je više nego otvorena da sa svakim gledaocem nasamo porazgovara, te je iz jedne takve situacije nastao intervju koji sledi...

 

Iz ugla direktorke Udruženja NU2's i osobe koja je najupućenija u cilj projekta videodanza, kako biste definisali razliku između videodanza ostvarenja i "normalnih" filmova, u smislu komunikacije sa filmskom publikom?

 

Naravno da su potpuno različiti. Naviknuti smo na kulturu definisnu racionalnim svetom i upotrebom jezika, pisanom i izgovorenom rečju, stoga upravo to uzimamo kao referencu u shvatanju umetnosti. S druge strane, svi smo mi, ili makar većina nas, ovisnici muzike, a muzika je jedan način neverbalne komunikacije. Istina je da se racionalno nalazi u reči, ali isto tako smo sposobni da se preusmerimo na druge sisteme. Postoje ljudi koji muziku mogu ceniti samo na osnovu reči, na osnovu poruke koju ona verbalno prenosi, ali ima i onih koji reaguju na neverbalne poruke. Ples se nalazi u ovom drugom domenu. Ples je usmeren na osećanja, impulse, na reakcije koje dolaze "iz stomaka". Upravo je to suština videodanza ostvarenja. Radi se o diskursu koji se ne razvija u racionalnom smeru, odnosno u smeru reči, kao što je slučaj sa većinom dela u internacionalnoj kinematografiji. Reči su u videoplesu svedene na minimum, rečenice su više apstraktne, te se poruka prenosi pokretom, svim simbolima koji se mogu telom izraziti . U ovim delima reči igraju manju ulogu u komunikaciji. Slično je u stvarnom životu- poruka se ne prenosi samo rečima, već i pokretom. 

 

Da li postoje neki preduslovi za stvaranje uspešnog videoplesa?

 

Preduslovi ne postoje jer je u svetu umetnosti bitna sama umetnost, a ne kalupi. Ne postoji određeni recept, već stvaralačka energija i kreativnost. Svi mi imamo različite sisteme vrednovanja. Istina je da su dela koja duže traju zauzimala bitnije mesto tokom godina, ali, po mom mišljenju, osnovni cilj umetničkog stvaralaštva je da delo uspostavi kontakt, da komunicira sa publikom. Takođe, u vrednovanju nekog dela često se vodimo sredstvima preko kojih se prenosi publici. Primer su filmovi visoke produkcije, koji se obično dosta vrednuju. Međutim, visoka produkcija ne mora da garantuje umetničku vrednost. Nedavno sam u okviru jednog brazilskog festivala niskobudžetnih filmova videla delo u kome je prikazano ljudsko telo u fragmentima, ali sa veoma delikatnim i predivnim načinom snimanja. Mada je sniman kućnom kamerom, ispred zida na kome je okačeno ogledalo, taj film je veličanstven. Sa tako malo sredstava, rediteljka je postigla svoj cilj. Takođe, videla sam veliki broj videoplesova, u kojima se pokretu na različite načine posvećuje pažnja. Tako je i u okviru Videodanza festivala svaki reditelj pristupao zadatku koristeći različite vrste umetnosti. Neki filmovi sadrže samo ples ili samo pokret. Primer je film 120 stepeni (120 grados), reditelja Huanha Fernandesa (Juanjo Fernández), gde samo pomeranje glumca u svim smerovima ostavlja vrlo snažan utisak. Sa druge strane, u filmu Quelo de garatas, rediteljke Beatris Sanćes (Beatriz Sánchez), srećemo se sa potpunom ludosti, sa specifičnim pogledom na ples flamenko, predstvaljen kroz rotirajuće fotografije. 

 

S obzirom da ste prvi put u Beogradu, kakav su utisak na vas ostavili Srbi? Šta biste rekli o našoj neverbalnoj komunikaciji?

 

Srbi su veoma prijatni. Osim toga, prilično su mršavi. Za razliku od Španije, u Srbiji ima vrlo malo gojaznih ljudi.. i veoma su lepi, ali ozbiljni. Stekla sam utisak da svojim ponašanjem ne dozvoljavaju da se baš lako ostvari kontakt, što je za mene pomalo tužno. Tako nas naše kulture uslovljavaju u interakciji sa drugima. Kod Srba nije problem u tome da li se smeju ili ne, već u uzdržanosti.

 

Zbog toga, u filmovima sa igrom nekada primećujemo da je držanje ljudi prilično ukrućeno i to se vidi preko tela, što se prenosi i na platno. Sa druge strane, nekada je koreografija u filmu koja je prethodno osmišljena, sa više ili manje energije pokreta. Nekada je to više ili manje savršeno, ali u svakom slučaju, poruka se prenosi preko igre.

 

 

Za kraj, da li biste nam opisali, u nekoliko reči, vaš utisak o Beogradu?

 

Grad mi se vrlo dopao. Bilo mi je zadovoljstvo da boravim ovde, posebno zbog toga što sam prvi put ne samo u Beogradu, već i u Srbiji. Takođe mi se dopada balkanska tradicija, jer sam o njoj imala jednu spoljašnju sliku, daleku vremenom i prostorom. Zanimljiv mi je i život ovog grada. Prelepo je videti grad koji leži na dve reke, sa toliko drveća i slobodnog prostora. To je za mene vrlo egzotično. Najviše mi se svideo Zemun, pogotovo stari deo grada, koji je tako usko naseljen, sa kaldrmisanim ulicama i mnoštvom kafana, pogotovo onih kraj Dunava. Beograd ima puno interesantnih stvari koje treba videti i u kojima treba uživati. Iako sam u njemu provela malo vremena, bilo mi je jako prijatno. Naravno, poseban utisak mi je ostavilo to što ste mnogo ozbiljni. Mada, rekli su mi da se ljudi ovde opuste kada malo popiju, tako da vas prihvatam takve kakvi jeste.

 

Tako je protekao jedan oktobarski vikend 'razmene kulturnih dobara' u Beogradu...

 

Više informacija pronađite OVDE