Ne plači za mnom Argentino

Lice i naličje mita o Evi Peron

AUTORKA: Ivana Petronijević

FOTO: www.es.wikipedia.org

 Evita

Šestdeset godina nakon njene smrti, kult Eve Peron (Eva María Duarte de Perón) jednako je snažan kao i za života. I dalje je tema brojnih polemika, inspiracija svetski poznatih mjuzikla, romana, pozorišnih predstava i opera i ime koje se neretko pominje u političkim manifestima sadašnje argentinske predsednice. Njen lik je na novčanici od sto peseta, na javnim institucijama i parkovima čak i na flaši piva.

Čak i danas, šest decenija nakon njene smrti (26.jul1952.), teško je jasno predstaviti ličnost Eve Peron:

- prosečna glumica koja sanja da postane diva ili duhovni lider argentinske nacije (Jefa Espiritual de la Nación);

- neustrašivi humanista koji se u Diorovom odelu i sa skupocenim nakitom bori protiv oligarhije i kapitalističkog imperijalizma;

- oratorka koja se otvoreno suprotstavlja dominaciji kleričkih krugova, dok se „u četiri oka“ sastaje sa Papom Pijom XII (Pius XII / Pío XII) i kardinalom Ronkalijem (Angelo Roncalli), budućim Papom Jovanom XXIII (John XXII / Juan XXIII);

- „majka argentinskog naroda“ čija je autobiografija La razón de mi vida (Razlog mog postojanja,  prev. nov.) uvrštena u školsko štivo 50-tih godina prošlog veka, a koja je ponavljala drugi razred i s mukom završila osnovnu školu;

- političarka koja je ubedila velikog diktatora Fransiska Franka (Francisco Franco y Bahamonde) da pomiluje ženu osuđenu na smrt zbog tajnih komunističkih aktivnosti;

- žena koja propoveda „vek feminističke pobede“ (siglo del feminismo victorioso), dok se u obraćanju masi predstavlja nedostojnom i beznačajnom u odnosu na svog muža, trostrukog argentinskog predsednika Huana D. Perona (Juan Domingo Perón).

Eva kao fotomodel

 Eva prilikom obracanja narodu

 Eva i Huan Peron

Za niže slojeve društva ona je svetica, simbol radničke klase, zaštitnica nemoćnih i potlačenih. Govori u ime onih koji nemaju pravo glasa, gradi prihvatilišta za socijalno najugroženije, bolnice, škole, šalje donacije za države pogođene prirodnim katastrofama i unutrašnjim previranjima. Usled revolucionarnog karaktera, porede je sa Če Gevarom  (Ernesto Che Guevarra), a kao rezultat njene borbe, žene u Argentini 1947. godine dobijaju pravo glasa na izborima.

Za protivnike, pak, ona je puko oruđe u političkoj propagandi peronizma (peronismo)[1], skandalozno eksponirana u vreme kada nijedna žena nije smela da ima, a kamoli iznosi svoje političke stavove. Ne zaboravimo ni činjenicu da su 30-tih i 40-tih godina prošlog veka glumice smatrane „lakim ženama“, a Prva Dama Argentine se prethodno na naslovnicama pojavljivala u bezmalo oskudnom izdanju za tadašnje kriterijume. Visoko društvo je odbacuje kao uljeza i prikazuje kao despota, arogantnu manipulatorku koja „psuje kao kočijaš“.

Njen lik toliko je obavijen velom legende, da se njeni biografi ne slažu čak ni oko datuma i mesta njenog rođenja. Njena lepota, emotivni diskursi i sposobnost da se približi narodu, učinili su je jednom od najharizmatičnijih osoba koje su obeležile vek za nama. Prerana smrt (umrla je u trideset i trećoj godini od raka materice), dvonedeljne pogrebne počasti, kojima je prisustvovalo tri miliona ljudi, i posthumna odiseja nakon otmice i skrnavljenja njenog balsamovanog leša, načinili su od nje mučenicu. Današnjim generacijima verovatno je najpoznatija po filmu Evita Alana Parkera (Alan Parker), u kome njen lik tumači Madona (Madonna).

 Eva Peron 1947

Borba za prava vanbračne dece

Prvih decenija XX veka nije bila neuobičajena situacija u Argentini da bogatiji zemljoposednici imaju dve porodice: jednu zakonitu, obično u gradu, i drugu vanbračnu zajednicu, u ruralnim predelima, koja je lišena zakonskih i društvenih privilegija. Takav je slučaj sa Evinim ocem, nakon čije smrti Evina majka ostaje sa petoro dece u teškoj egzistencijalnoj poziciji, što je probudilo kod tadašnje sedmogodišnjakinje snažan osećaj nepravde. Stoga će se kasnije, iako nikada nije zvanično obavljala nijednu funkciju u državi, boriti za izjednačavanje prava dece, bez obzira na poreklo. Uz to osniva Žensku Peronističku Partiju (Partido Peronista Feminino), sa ciljem da obezbedi veći uticaj žena na politički život i jednaka prava u okviru porodične zajednice.

Siromasi i krzno od bizona

 Eva i luksuz

U sedmom tomu knjige El franquismo año a año: lo que se contaba y ocultaba durante la dictadura (Frankizam godinu po godinu: ono što se govorilo i krilo za vreme diktature, prev. nov.), iznosi se podatak da je Eva posedovala 800 pari cipela od krokodilske i zmijske kože, nekoliko stotina markiranih torbica i više od 600 šešira, a da se za sumu na koju je procenjen njen nakit moglo izgraditi 17 fudbalskih stadiona poput onog u Ćamartinu (Chamartín; zvanični stadion Real Madrida do 1947. godine).

---

[1] Peronizam ili Hustisijalizam (Justicialismo; justicia - pravda) je politički pokret osnovan 40-tih godina XX veka i zasnovan na političkoj misli bivšeg argentinskog predsednika Huana D. Perona.

Novo izdanje festivala Belgrade Tango Encuentro

Novo izdanje festivala Belgrade Tango Encuentro

Beograd po treći put ima čast i zadovoljstvo da tango publici ponudi vrsni festival – Belgrade Tango Encuentro (BTE) – koji će ove godine, od 17. do 23. aprila, u našu prestonicu dovesti još veći broj umetnika i privući još veći broj učesnika.

Prema rečima Darka Dožića, direktora festivala, BTE ne može biti jači u smislu kvaliteta, jer će instruktori biti, između ostalih, Sebastijan Arse (Sebastián Arce) i Marijana Montes (Mariana Montes) koji važe za najbolji plesni par na svetu. Pored njih, nastupiće još nekoliko vrhunskih argentinskih parova i veliki broj poznatih di-džejeva.

Ono što predstavlja posebnu atrakciju na ovom festivalu jeste koncert elektro-tango benda Otros Aires, koji je prošle godine imao svoj prvi beogradski nastup upravo u okviru ovog festivala. Otros Aires ponovo započinje svoju evropsku turneju baš u Beogradu. Možemo slobodno reći da se između ovog benda i beogradske publike vrlo brzo stvorila jaka i pozitivna energija zahvaljujući kojoj ćemo uskoro imati priliku da opet prisustvujemo nesvakidašnjem audio-vizuelnom spektaklu, i to 23. aprila u Studentskom kulturnom centru.

Belgrade Tango Encuentro (BTE) je festival koji ove godine slavi tri godine svog postojanja. Njegov osnivač i organizator je škola Instituto Tango Natural, koju čine entuzijasti koji uprkos preprekama i gotovo nemogućim uslovima uspevaju da izgrade nešto na čemu bi mnogi evropski gradovi mogli da nam pozavide, a sve zahvaljujući velikoj ljubavi koju gaje prema tango plesu i muzici, i argentinskoj kulturi uopšte. U ovom izdanju festivala ćemo, kao i prošle godine, videti velika imena tango scene.

Interesantno je da će ovogodišnje izdanje biti duže od onog iz 2011, kao i da će imati karakter tango-maratona, što znači da će se tango plesati neprekidno, i danju i noću. Pored radionica, biće organizovane četiri velike milonge u večernjim časovima (Gran Milonga) i devet dnevnih plesnih događaja od kojih će jedan biti izveden na jednom od centralnih gradskih trgova, zahvaljujući čemu će i šira publika imati priliku da pod otvorenim nebom vidi vrhunske tango plesače.

O značaju koji festival ima u kulturno-turističkoj ponudi našeg glavnog grada, ali i cele zemlje, govori činjenica da je prošle godine ovim povodom u Beograd došlo oko 400 stranaca, a ove godine se očekuje još veći broj učesnika iz preko 30 zemalja sveta. BTE je festival koji se već sada ubraja u jedan od najboljih u Evropi, a posebno je atraktivan na teritoriji bivše Jugoslavije. Iako nema svog zvaničnog pokrovitelja, podršku od institucija ili kompanija, osim retkih izuzetaka, organizatori su čak i u ovim teškim uslovima stvorili jedno malo „čudo“. U vreme kada mnogi festivali zbog krize i nedovoljnih sredstava postaju sve manji i skromniji, Beogradski tango susret nezaustavljivo raste. Ovakav uspeh nije slučajnost, već je rezultat velikog entuzijazma i predanog rada jednog dobro organizovanog tima. Njihov cilj nije da stvore komercijalni događaj, već da tango publici poklone nedelju dana raznovrsnih sadržaja koji će učiniti da svi zaboravimo na svakodnevne probleme, prepustimo se najstrastvenijem plesu i u zagrljaju sa plesnim partnerom ili partnerkom odlutamo u carstvo Karlosa Gardela (Carlos Gardel) i Astora Pjacole (Astor Piazzolla).

Bilo da ste plesač ili ne, pozivamo vas da se prepustite ovoj tango avanturi. Neće biti potrebno da krenete na dugi prekookeanski put jer će od 17. do 23. aprila Argentina svratiti do vas!

Društvo hispanista u organizaciji festivala

Belgrade Tango Encuentro iz ugla Tamare Mirković

Društvo hispanista u organizaciji festivala

Autor: Tamara Mirković

Prošle godine, otprilike u ovo vreme, na mejl Društva hispanista stigla je poruka od organizatora festivala Beogradski tango susret (Belgrade Tango Encuentro). Radilo se o ponudi za saradnju u okviru festivala, a s obzirom na to da se kao organizacija bavimo promocijom španskog jezika i hispanskih kultura, nismo se dvoumili, već smo vrlo rado prihvatili poziv. To je bio jedan mali korak kojim smo uplivali u hipnotišuće tango vode, a u smislu saradnje, ovo je jedna od onih koja nas je izuzetno inspirisala i zahvaljujući kojoj smo stekli veoma dobre prijatelje.

Prošle godine na realizaciji festivala nije učestvovalo mnogo članova Društva, ali svi mi koji smo bili njegov deo, uživali smo od prvog do poslednjeg dana. Ono što smo kao partner imali za zadatak bilo je da ponudimo našim članovima da kao volonteri i domaćini ugoste neke od umetnika i učesnika, kao i da učestvujemo u promociji samog festivala. Neki od članova Društva hispanista ugostili su plesne parove iz Španije i Urugvaja, dok sam ja imala veliko zadovoljstvo da provedem nekoliko dana sa članovima benda Otros Aires. Ideja je zapravo bila da se svi zainteresovani članovi uključe u ovaj projekat jer je to pre svega jedinstvena prilika da razgovaramo na španskom jeziku i to sa izvornim govornicima. Svi mi odlično znamo koliko je nama filolozima neophodna praksa kako bismo jezik koji učimo govorili što tečnije. Isto tako znamo koliko je nas kojima je argentinski izgovor u najmanju ruku simpatičan, ako ne i očaravajuć. A zahvaljujući ovogodišnjem Beogradskom tango susretu, svi oni koji su propustili priliku da se druže sa organizatorima i stotinama inostranih gostiju, sada imaju priliku da to nadoknade.

Festivali su mesta gde se rađaju nova prijateljstva, a ovaj je i prilika da po prvi put zaplešu tango oni koji to do sada nikad nisu ni pokušali. Takav je bio slučaj i sa mnom prošle godine. Nemoguće je družiti se sa svim tim ljudima, učenicima, instruktorima, muzičarima, i ne poželeti da naučite pokoji korak. Čak i ako se opirete, neko će vam prići i objasniti da niste ni svesni koliko to zapravo želite i šta propuštate, i dok vi smislite kako da se odbranite, već je kasno jer ste upravo napravili svoj prvi tango korak.

Ove godine će Društvo hispanista imati aktivniju ulogu kada su promocija i realizacija festivala u pitanju. Plan je i da prvog dana, kada će biti organizovana promocija festivala, učestvujemo sa programom koji ćemo pripremiti posebno za tu priliku. Ove godine želimo da okupimo i veći broj volontera, jer verujemo da će im to biti neprocenjivo iskustvo. Oni će, kao i prošli put, imati ulogu vodiča i domaćina ili će biti direktno uključeni u realizaciju festivala, kako u Studentskom kulturnom centru, tako i na svim ostalim lokacijama na kojima se bude odvijao program. Raduje nas što su volonteri već krenuli da se prijavljuju, i iskoristiću ovu priliku da pozovem sve zainteresovane da se prijave putem naše mejl adrese drustvo.hispanista@gmail.com i pridruže se timu volontera-hispanista.

Festival Beogradski tango susret biće održan od 17. do 23. aprila u Beogradu.

EL FIN DEL MUNDO

Autor: Tzamn Arias

El fin del mundo ya está aquíy ni los mayas,la Biblia o Nostradamusacertaron en sus predicciones de como ocurriría. No tenían ni idea… cómo predecir tal absurdo.Se acerca rápidamentey desde aquí se puede ver. Si te asomas por la ventana lo verás con toda certeza, en todo su esplendor; justo frente a tus ojos, sobre todo en un día tan despejado como hoy.

Hablar sobre el fin del mundo no es cosa fácil, sobre todoporque se ha hecho del tema algo tan manoseado que ya no espanta a nadie. Es gris y no tan espectacular como todos esperaban.El brillo de Hollywood lo opaca todo con sus luces altaneras y su todopoderoso dólar y esta vez no fue la excepción.

En realidad no veo a ninguno de los jinetes del apocalipsis,creo que se fueron hace tiempo ya y no los culpo, aquí no hay nada más que hacer, la rapiña acabó con todo y a las plagas ya nos acostumbramos.

Todo lo que queda antes del final es gris y aburrido, carente de toda carga dramática. Nada espectacular como en el cine, nada de mega estructuras colapsando y maremotos que destruyen las principales metrópolis mientras violentos huracanes arrasan con bellos pueblitos que no llenarán más con sus colores el bello paisaje. Todo se reduce a un simple cambio en los papeles de verdugo y víctima. ¿En dónde quedó la multitud histérica que corre por las calles mientras algunos desafortunados mueren como moscas en verano? Caras inexpresivas y apáticas que chocan torpemente entre ellas con la mirada llena de vergüenza y la autocompasión de quien lo ha perdido todo frente a quien más tiene.Resignados a lo que pase. El mundo está demasiado ocupado sintiendo lástima por sí mismo y la gente no es consciente de que algo más grande está pasando. El fin del mundo comienza con la muerte de la esperanza,ese placebo que nos ayuda a llegar al otro día.

Sólo una muerte lenta, triste y poco gloriosa de la Pachamama[1]. Esa madre paciente que se cansó de esperar un poco de respeto de aquellos a quienes dio tanto y pedían cada vez más. Se acerca… se acerca y nadie hace nada; ahora ya nadie puede hacer nada.¡El cáncer está demasiado avanzado!

Es un cáncer terminal que se ha esparcido sin controlpor todas partes, llenándolo todo con sus ámpulas de cristal y de cemento, de calles y edificios que supuran gente. Un mal que amenaza con volverse altamente contagioso a Marte o a la luna y lo peor del caso es la velocidad de su mutación.Se adapta fácilmente y es muy difícil erradicar debido a su rápido crecimiento poblacional y novedosa tecnología.

Para lo avanzado de la enfermedad el único remedio posible es la muerte del cáncer a costa de la vida del paciente; sin más, al fin de cuentas, muerto el perro se acabó la rabia.

No importa cuántas campañas ecológicas pretendan llevarse a cabo o cuantos actos quijotescos en pos de la conciencia ambiental estén dispuestos a lograr. Ya no importa cuántos arbolitos siembren, no tendremos el tiempo de verlos crecer, ni nuestros hijos ni nuestros nietos; todo se lo llevará el agua y la avaricia de quienes vendieron lo más bello de este mundo para disfrutarlo sin compartir hasta dejarlo seco.

Y el juicio final jamás llegó; y los “malos” no salieron castigados, todo siguió y siguió... como hasta entonces. Y los niños con dinero seguían empleando ancianos indigentes como asistentes para... para yo que sé, cualquier oportunidad es buena para sentirse diferentes.Cada ser que nace es como una célula cancerígena,bebes transgénicos vitaminados y fortificados con cuerpos y mentes que crecen a un ritmo mayor del que pueden asimilar.

Esta es mi fantasía sobre el fin del mundo: comienza con una enorme ola que se va formando alrededor de todo; que cubre todo lo que abarca mi mirada y más. Crece, crece; ¿cuatro metros?, ¿seis, ocho? No importa, lo suficiente para mandarnos a todos al más allá; al otro mundo con nuestros queridos antepasados, sólo que esta vez no quedará nadie para escribirlo y tal vez tampoco alguien para leerlo.

Una idea bella y utópica… pero no imposible: irnos todos juntos...vámonos... ¡¡a la basura, se acabó!!

Todo sigue su curso en cámara lenta, las luces hace rato se apagaron y el telón de esta tragicomedia está a punto de realizarsu última función en este triste y morboso circo ávido de más y más.El caos y la violencia pasan a segundo término. La enorme masa de agua y odio que gira no para de crecer. El miedo parece haber detenido el tiempo y sólo puedes pensar: ¿así es como termina... mi vida?

Volteo y a mi lado se encuentra mi madre que me toma de la mano fuertemente y me mira con tristeza compartida; como quien se alegra de saber que estará contigo hasta que todo acabe, triste porque lo que más quiere va a morir con ella. Pedazos de vidrio y mar se estrellan violentamente contra mi cara mientras todo es cada vez más borroso...

La muerte perfecta para un día de mierda. Sólo tu risa idiota y nada más que ofrecer. La impotencia y el terror ante lo inevitable, en domingo o en martes, no importa... es el fin del mundo y yo lo he esperado tanto tiempo aquí sentado que me había olvidado ya de él.

---

[1]Creencia religiosa en pueblos autóctonos andinos. Enlengua aimara y quechuapacha: tierra. Madre tierra.

<!--[if gte mso 9]> Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

SMAK SVETA

Autor: Tzamn Arijas

Prevod: Jelena Kovač

Smak sveta već je počeo; ni Maje ni Biblija ni Nostradamus nisu pogodili u svojim proročanstvima kako će se to odigrati. Nisu imali pojma... kako predvideti takvu besmislicu. Približava se brzo i može se videti već odavde. Ako se nagneš kroz prozor, sigurno ćeš ga videti, u svom punom sjaju, pred svojim očima, naročito nekog vedrog dana kao što je danas.

Govoriti o smaku sveta nije jednostavna stvar, posebno zbog toga što je to postala jedna otrcana tema koja više nikoga ne plaši. Siva je i nije tako spektakularna kao što su svi očekivali. Sjaj Holivuda zatamni sve svojim grabljivim svetlima i svojim svemoćnim dolarom, tako da ni ovaj put nije bio izuzetak.

Zapravo, ne vidim nijednog jahača apokalipse. Mislim da su odavno otišli i ne krivim ih zbog toga jer ovde nema šta da se uradi; pljačkanje je uništilo sve, a na pošasti smo već navikli.

Sve što ostaje pre smaka sveta je sivo i dosadno, bez ikakve dramatičnosti. Nema ničeg spektakularnog kao na filmu, nikakvih velikih građevina koje se ruše niti razjarenih mora koja potapaju i uništavaju glavne gradove dok jaki uragani sravnjuju sa zemljom lepa mestašca, koja više neće upotpuniti lepi pejzaž svojim bojama. Sve se svodi na prostu zamenu uloge krvnika i žrtve. Gde je histerična gomila koja trči ulicama dok drugi nesrećnici umiru? Bezizražajna i apatična lica se sudaraju sa pogledom punim sramote i samosažaljenja onog koji je izgubio sve naspram onog koji još ima. Pomireni sa onim što će se desiti. Svet je previše zauzet sažaljevanjem samoga sebe i ljudi nisu svesni da se dešava nešto krupnije. Smak sveta počinje sa umiranjem nade, sa smrću onoga što nam pomaže da doguramo do sledećeg dana.

To je samo jedna spora smrt, tužna i neslavna, smrt Majke Zemlje, božanstva iz verovanja domorodačkih naroda Anda. Te strpljive Majke koja se umorila od čekanja da je makar malo poštuju oni kojima je toliko pružila i koji su svaki put bili sve zahtevniji. Bliži se...bliži se, a niko ništa ne radi povodom toga; sada više niko ne može ništa da učini. Tumor je suviše napredovao!

To je tumor u završnoj fazi koji se bez kontrole proširio svuda, ispunjavajući sve svojim kristalnim i betonskim plikovima, ulice i zgrade koje gnoje ljude. Zlo koje preti da postane veoma zarazno, sve do Marsa ili Meseca, a najgora od svega je brzina kojom mutira. Lako se prilagođava i veoma ga je teško iskoreniti zbog brzog rasta populacije i nove tehnologije.

Za naprednije bolesti jedini mogući lek je smrt od raka, na račun života pacijenta; na kraju krajeva, kada je umro pas, nestalo je besnilo.

Nije bitno koliko kampanja o zaštiti životne sredine teže da se sprovedu ili koliko kihotovskih poduhvata o ekološkoj svesti je spremno da budu postignuti. Više nije bitno koliko je drveća zasađeno, nećemo imati vremena da ga vidimo kako raste, neće ga imati ni naša deca ni naši unuci. Sve će odneti voda i pohlepa onih koji su prodali ono najlepše ovoga sveta da bi uživali u njemu bez deljenja sa drugima, sve dok nije presušilo.

I Sudnji dan nikada nije stigao, i „zlikovci” su prošli nekažnjeno, sve je i dalje...i dalje kao ranije. I deca koja imaju novac su i dalje zapošljavala uboge starce kao pomoćnike za...za otkud je znam šta, svaka prilika je dobra da bi se osetili drugačijim. Svako biće koje se rodi je kao ćelija raka, bebe genetski modifikovane, ojačane telima i umom koji rastu brže nego što to mogu da podnesu.

Ovo je moje maštanje o smaku sveta: počinje jednim ogromnim talasom koji se stvara oko svega, koji prekriva sve što moj pogled može obuhvatiti i više od toga. Talas raste i raste, četiri metra, šest metara, osam? Nije ni važno, dovoljno je veliki da nas sve pošalje daleko, na drugi svet, svet sa našim dragim precima, samo što ovaj put neće imati ko da napiše priču, a možda ni da je pročita.

Jedna lepa i utopijska ideja...ali ne i nemoguća: ideja da odemo svi zajedno...hajdemo...u propast, gotovo je!!

Sve ide usporeno, pre koji trenutak su se ugasila svetla i zavesa ove tragikomedije upravo će da odigra svoju poslednju ulogu u ovom tužnom i morbidnom cirkusu, pohlepnom cirkusu koji želi još i još. Haos i nasilje prelaze na drugi kraj. Ogromna količina vode i mržnje koja se vrti ne prestaje da raste. Izgleda da je strah zaustavio vreme i jedino možeš da pomisliš: ovako se završava...moj život?

Vrtim se i pored mene je moja majka koja me čvrsto hvata za ruku i gleda me saosećajno, kao neko kome je drago što zna da će biti sa tobom dok sve ne bude završeno, ali tužna zato što će ono što najviše voli umreti sa njom. Komadi stakla i mora silovito se razbijaju po mom licu dok je sve svaki put sve mutnije...

Savršena smrt za jedan šugavi dan. Samo tvoj idiotski smeh i ništa više što bi ponudio. Nemoć i užas pred neizbežnim, u nedelju ili u utorak, nije bitno...smak sveta je i ja sam ga sedeći ovde očekivao tako dugo da sam već zaboravio na njega.