SMAK SVETA
Autor: Tzamn Arijas
Prevod: Jelena Kovač
Smak sveta već je počeo; ni Maje ni Biblija ni Nostradamus nisu pogodili u svojim proročanstvima kako će se to odigrati. Nisu imali pojma... kako predvideti takvu besmislicu. Približava se brzo i može se videti već odavde. Ako se nagneš kroz prozor, sigurno ćeš ga videti, u svom punom sjaju, pred svojim očima, naročito nekog vedrog dana kao što je danas.
Govoriti o smaku sveta nije jednostavna stvar, posebno zbog toga što je to postala jedna otrcana tema koja više nikoga ne plaši. Siva je i nije tako spektakularna kao što su svi očekivali. Sjaj Holivuda zatamni sve svojim grabljivim svetlima i svojim svemoćnim dolarom, tako da ni ovaj put nije bio izuzetak.
Zapravo, ne vidim nijednog jahača apokalipse. Mislim da su odavno otišli i ne krivim ih zbog toga jer ovde nema šta da se uradi; pljačkanje je uništilo sve, a na pošasti smo već navikli.
Sve što ostaje pre smaka sveta je sivo i dosadno, bez ikakve dramatičnosti. Nema ničeg spektakularnog kao na filmu, nikakvih velikih građevina koje se ruše niti razjarenih mora koja potapaju i uništavaju glavne gradove dok jaki uragani sravnjuju sa zemljom lepa mestašca, koja više neće upotpuniti lepi pejzaž svojim bojama. Sve se svodi na prostu zamenu uloge krvnika i žrtve. Gde je histerična gomila koja trči ulicama dok drugi nesrećnici umiru? Bezizražajna i apatična lica se sudaraju sa pogledom punim sramote i samosažaljenja onog koji je izgubio sve naspram onog koji još ima. Pomireni sa onim što će se desiti. Svet je previše zauzet sažaljevanjem samoga sebe i ljudi nisu svesni da se dešava nešto krupnije. Smak sveta počinje sa umiranjem nade, sa smrću onoga što nam pomaže da doguramo do sledećeg dana.
To je samo jedna spora smrt, tužna i neslavna, smrt Majke Zemlje, božanstva iz verovanja domorodačkih naroda Anda. Te strpljive Majke koja se umorila od čekanja da je makar malo poštuju oni kojima je toliko pružila i koji su svaki put bili sve zahtevniji. Bliži se...bliži se, a niko ništa ne radi povodom toga; sada više niko ne može ništa da učini. Tumor je suviše napredovao!
To je tumor u završnoj fazi koji se bez kontrole proširio svuda, ispunjavajući sve svojim kristalnim i betonskim plikovima, ulice i zgrade koje gnoje ljude. Zlo koje preti da postane veoma zarazno, sve do Marsa ili Meseca, a najgora od svega je brzina kojom mutira. Lako se prilagođava i veoma ga je teško iskoreniti zbog brzog rasta populacije i nove tehnologije.
Za naprednije bolesti jedini mogući lek je smrt od raka, na račun života pacijenta; na kraju krajeva, kada je umro pas, nestalo je besnilo.
Nije bitno koliko kampanja o zaštiti životne sredine teže da se sprovedu ili koliko kihotovskih poduhvata o ekološkoj svesti je spremno da budu postignuti. Više nije bitno koliko je drveća zasađeno, nećemo imati vremena da ga vidimo kako raste, neće ga imati ni naša deca ni naši unuci. Sve će odneti voda i pohlepa onih koji su prodali ono najlepše ovoga sveta da bi uživali u njemu bez deljenja sa drugima, sve dok nije presušilo.
I Sudnji dan nikada nije stigao, i „zlikovci” su prošli nekažnjeno, sve je i dalje...i dalje kao ranije. I deca koja imaju novac su i dalje zapošljavala uboge starce kao pomoćnike za...za otkud je znam šta, svaka prilika je dobra da bi se osetili drugačijim. Svako biće koje se rodi je kao ćelija raka, bebe genetski modifikovane, ojačane telima i umom koji rastu brže nego što to mogu da podnesu.
Ovo je moje maštanje o smaku sveta: počinje jednim ogromnim talasom koji se stvara oko svega, koji prekriva sve što moj pogled može obuhvatiti i više od toga. Talas raste i raste, četiri metra, šest metara, osam? Nije ni važno, dovoljno je veliki da nas sve pošalje daleko, na drugi svet, svet sa našim dragim precima, samo što ovaj put neće imati ko da napiše priču, a možda ni da je pročita.
Jedna lepa i utopijska ideja...ali ne i nemoguća: ideja da odemo svi zajedno...hajdemo...u propast, gotovo je!!
Sve ide usporeno, pre koji trenutak su se ugasila svetla i zavesa ove tragikomedije upravo će da odigra svoju poslednju ulogu u ovom tužnom i morbidnom cirkusu, pohlepnom cirkusu koji želi još i još. Haos i nasilje prelaze na drugi kraj. Ogromna količina vode i mržnje koja se vrti ne prestaje da raste. Izgleda da je strah zaustavio vreme i jedino možeš da pomisliš: ovako se završava...moj život?
Vrtim se i pored mene je moja majka koja me čvrsto hvata za ruku i gleda me saosećajno, kao neko kome je drago što zna da će biti sa tobom dok sve ne bude završeno, ali tužna zato što će ono što najviše voli umreti sa njom. Komadi stakla i mora silovito se razbijaju po mom licu dok je sve svaki put sve mutnije...
Savršena smrt za jedan šugavi dan. Samo tvoj idiotski smeh i ništa više što bi ponudio. Nemoć i užas pred neizbežnim, u nedelju ili u utorak, nije bitno...smak sveta je i ja sam ga sedeći ovde očekivao tako dugo da sam već zaboravio na njega.
Нема коментара:
Постави коментар