Reflejo

Reflejo
Revista de la Asociacion de los Hispanistas

недеља, 18. март 2012.

EL FIN DEL MUNDO







Autor: Tzamn Arias

El fin del mundo ya está aquíy ni los mayas,la Biblia o Nostradamusacertaron en sus predicciones de como ocurriría. No tenían ni idea… cómo predecir tal absurdo.Se acerca rápidamentey desde aquí se puede ver. Si te asomas por la ventana lo verás con toda certeza, en todo su esplendor; justo frente a tus ojos, sobre todo en un día tan despejado como hoy.

Hablar sobre el fin del mundo no es cosa fácil, sobre todoporque se ha hecho del tema algo tan manoseado que ya no espanta a nadie. Es gris y no tan espectacular como todos esperaban.El brillo de Hollywood lo opaca todo con sus luces altaneras y su todopoderoso dólar y esta vez no fue la excepción.

En realidad no veo a ninguno de los jinetes del apocalipsis,creo que se fueron hace tiempo ya y no los culpo, aquí no hay nada más que hacer, la rapiña acabó con todo y a las plagas ya nos acostumbramos.

Todo lo que queda antes del final es gris y aburrido, carente de toda carga dramática. Nada espectacular como en el cine, nada de mega estructuras colapsando y maremotos que destruyen las principales metrópolis mientras violentos huracanes arrasan con bellos pueblitos que no llenarán más con sus colores el bello paisaje. Todo se reduce a un simple cambio en los papeles de verdugo y víctima. ¿En dónde quedó la multitud histérica que corre por las calles mientras algunos desafortunados mueren como moscas en verano? Caras inexpresivas y apáticas que chocan torpemente entre ellas con la mirada llena de vergüenza y la autocompasión de quien lo ha perdido todo frente a quien más tiene.Resignados a lo que pase. El mundo está demasiado ocupado sintiendo lástima por sí mismo y la gente no es consciente de que algo más grande está pasando. El fin del mundo comienza con la muerte de la esperanza,ese placebo que nos ayuda a llegar al otro día.

Sólo una muerte lenta, triste y poco gloriosa de la Pachamama[1]. Esa madre paciente que se cansó de esperar un poco de respeto de aquellos a quienes dio tanto y pedían cada vez más. Se acerca… se acerca y nadie hace nada; ahora ya nadie puede hacer nada.¡El cáncer está demasiado avanzado!

Es un cáncer terminal que se ha esparcido sin controlpor todas partes, llenándolo todo con sus ámpulas de cristal y de cemento, de calles y edificios que supuran gente. Un mal que amenaza con volverse altamente contagioso a Marte o a la luna y lo peor del caso es la velocidad de su mutación.Se adapta fácilmente y es muy difícil erradicar debido a su rápido crecimiento poblacional y novedosa tecnología.

Para lo avanzado de la enfermedad el único remedio posible es la muerte del cáncer a costa de la vida del paciente; sin más, al fin de cuentas, muerto el perro se acabó la rabia.

No importa cuántas campañas ecológicas pretendan llevarse a cabo o cuantos actos quijotescos en pos de la conciencia ambiental estén dispuestos a lograr. Ya no importa cuántos arbolitos siembren, no tendremos el tiempo de verlos crecer, ni nuestros hijos ni nuestros nietos; todo se lo llevará el agua y la avaricia de quienes vendieron lo más bello de este mundo para disfrutarlo sin compartir hasta dejarlo seco.

Y el juicio final jamás llegó; y los “malos” no salieron castigados, todo siguió y siguió... como hasta entonces. Y los niños con dinero seguían empleando ancianos indigentes como asistentes para... para yo que sé, cualquier oportunidad es buena para sentirse diferentes.Cada ser que nace es como una célula cancerígena,bebes transgénicos vitaminados y fortificados con cuerpos y mentes que crecen a un ritmo mayor del que pueden asimilar.

Esta es mi fantasía sobre el fin del mundo: comienza con una enorme ola que se va formando alrededor de todo; que cubre todo lo que abarca mi mirada y más. Crece, crece; ¿cuatro metros?, ¿seis, ocho? No importa, lo suficiente para mandarnos a todos al más allá; al otro mundo con nuestros queridos antepasados, sólo que esta vez no quedará nadie para escribirlo y tal vez tampoco alguien para leerlo.

Una idea bella y utópica… pero no imposible: irnos todos juntos...vámonos... ¡¡a la basura, se acabó!!

Todo sigue su curso en cámara lenta, las luces hace rato se apagaron y el telón de esta tragicomedia está a punto de realizarsu última función en este triste y morboso circo ávido de más y más.El caos y la violencia pasan a segundo término. La enorme masa de agua y odio que gira no para de crecer. El miedo parece haber detenido el tiempo y sólo puedes pensar: ¿así es como termina... mi vida?

Volteo y a mi lado se encuentra mi madre que me toma de la mano fuertemente y me mira con tristeza compartida; como quien se alegra de saber que estará contigo hasta que todo acabe, triste porque lo que más quiere va a morir con ella. Pedazos de vidrio y mar se estrellan violentamente contra mi cara mientras todo es cada vez más borroso...

La muerte perfecta para un día de mierda. Sólo tu risa idiota y nada más que ofrecer. La impotencia y el terror ante lo inevitable, en domingo o en martes, no importa... es el fin del mundo y yo lo he esperado tanto tiempo aquí sentado que me había olvidado ya de él.


[1]Creencia religiosa en pueblos autóctonos andinos. Enlengua aimara y quechuapacha: tierra. Madre tierra.

субота, 17. март 2012.

<!--[if gte mso 9]> Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

SMAK SVETA











Autor: Tzamn Arijas

Prevod: Jelena Kovač

Smak sveta već je počeo; ni Maje ni Biblija ni Nostradamus nisu pogodili u svojim proročanstvima kako će se to odigrati. Nisu imali pojma... kako predvideti takvu besmislicu. Približava se brzo i može se videti već odavde. Ako se nagneš kroz prozor, sigurno ćeš ga videti, u svom punom sjaju, pred svojim očima, naročito nekog vedrog dana kao što je danas.

Govoriti o smaku sveta nije jednostavna stvar, posebno zbog toga što je to postala jedna otrcana tema koja više nikoga ne plaši. Siva je i nije tako spektakularna kao što su svi očekivali. Sjaj Holivuda zatamni sve svojim grabljivim svetlima i svojim svemoćnim dolarom, tako da ni ovaj put nije bio izuzetak.

Zapravo, ne vidim nijednog jahača apokalipse. Mislim da su odavno otišli i ne krivim ih zbog toga jer ovde nema šta da se uradi; pljačkanje je uništilo sve, a na pošasti smo već navikli.

Sve što ostaje pre smaka sveta je sivo i dosadno, bez ikakve dramatičnosti. Nema ničeg spektakularnog kao na filmu, nikakvih velikih građevina koje se ruše niti razjarenih mora koja potapaju i uništavaju glavne gradove dok jaki uragani sravnjuju sa zemljom lepa mestašca, koja više neće upotpuniti lepi pejzaž svojim bojama. Sve se svodi na prostu zamenu uloge krvnika i žrtve. Gde je histerična gomila koja trči ulicama dok drugi nesrećnici umiru? Bezizražajna i apatična lica se sudaraju sa pogledom punim sramote i samosažaljenja onog koji je izgubio sve naspram onog koji još ima. Pomireni sa onim što će se desiti. Svet je previše zauzet sažaljevanjem samoga sebe i ljudi nisu svesni da se dešava nešto krupnije. Smak sveta počinje sa umiranjem nade, sa smrću onoga što nam pomaže da doguramo do sledećeg dana.

To je samo jedna spora smrt, tužna i neslavna, smrt Majke Zemlje, božanstva iz verovanja domorodačkih naroda Anda. Te strpljive Majke koja se umorila od čekanja da je makar malo poštuju oni kojima je toliko pružila i koji su svaki put bili sve zahtevniji. Bliži se...bliži se, a niko ništa ne radi povodom toga; sada više niko ne može ništa da učini. Tumor je suviše napredovao!

To je tumor u završnoj fazi koji se bez kontrole proširio svuda, ispunjavajući sve svojim kristalnim i betonskim plikovima, ulice i zgrade koje gnoje ljude. Zlo koje preti da postane veoma zarazno, sve do Marsa ili Meseca, a najgora od svega je brzina kojom mutira. Lako se prilagođava i veoma ga je teško iskoreniti zbog brzog rasta populacije i nove tehnologije.

Za naprednije bolesti jedini mogući lek je smrt od raka, na račun života pacijenta; na kraju krajeva, kada je umro pas, nestalo je besnilo.

Nije bitno koliko kampanja o zaštiti životne sredine teže da se sprovedu ili koliko kihotovskih poduhvata o ekološkoj svesti je spremno da budu postignuti. Više nije bitno koliko je drveća zasađeno, nećemo imati vremena da ga vidimo kako raste, neće ga imati ni naša deca ni naši unuci. Sve će odneti voda i pohlepa onih koji su prodali ono najlepše ovoga sveta da bi uživali u njemu bez deljenja sa drugima, sve dok nije presušilo.

I Sudnji dan nikada nije stigao, i „zlikovci” su prošli nekažnjeno, sve je i dalje...i dalje kao ranije. I deca koja imaju novac su i dalje zapošljavala uboge starce kao pomoćnike za...za otkud je znam šta, svaka prilika je dobra da bi se osetili drugačijim. Svako biće koje se rodi je kao ćelija raka, bebe genetski modifikovane, ojačane telima i umom koji rastu brže nego što to mogu da podnesu.

Ovo je moje maštanje o smaku sveta: počinje jednim ogromnim talasom koji se stvara oko svega, koji prekriva sve što moj pogled može obuhvatiti i više od toga. Talas raste i raste, četiri metra, šest metara, osam? Nije ni važno, dovoljno je veliki da nas sve pošalje daleko, na drugi svet, svet sa našim dragim precima, samo što ovaj put neće imati ko da napiše priču, a možda ni da je pročita.

Jedna lepa i utopijska ideja...ali ne i nemoguća: ideja da odemo svi zajedno...hajdemo...u propast, gotovo je!!

Sve ide usporeno, pre koji trenutak su se ugasila svetla i zavesa ove tragikomedije upravo će da odigra svoju poslednju ulogu u ovom tužnom i morbidnom cirkusu, pohlepnom cirkusu koji želi još i još. Haos i nasilje prelaze na drugi kraj. Ogromna količina vode i mržnje koja se vrti ne prestaje da raste. Izgleda da je strah zaustavio vreme i jedino možeš da pomisliš: ovako se završava...moj život?

Vrtim se i pored mene je moja majka koja me čvrsto hvata za ruku i gleda me saosećajno, kao neko kome je drago što zna da će biti sa tobom dok sve ne bude završeno, ali tužna zato što će ono što najviše voli umreti sa njom. Komadi stakla i mora silovito se razbijaju po mom licu dok je sve svaki put sve mutnije...

Savršena smrt za jedan šugavi dan. Samo tvoj idiotski smeh i ništa više što bi ponudio. Nemoć i užas pred neizbežnim, u nedelju ili u utorak, nije bitno...smak sveta je i ja sam ga sedeći ovde očekivao tako dugo da sam već zaboravio na njega.