Meksička revolucija

Autori: Katarina Krstić i Milica Inosavljević

Meksička revolucija bila je prvi ozbiljan revolucionarni potres prošlog veka.

Izbila je 1910. godine kao silovita reakcija na dugogodišnju diktaturu Porfirija Dijasa (Porfirio Díaz). Pobuna protiv velikoposednika, industrijalaca i klera planula je u raznim delovima zemlje. Bio je to složen, kontroverzan proces koji je svoj podsticaj našao u agrarnom pitanju. Ta revolucija, po svom karakteru, ne spada u tipične buržoaske koje su joj vremenski prethodile, niti u socijalističke revolucije koje su se zbile nakon nje. Meksička revolucija je izvorište meksičkog političkog sistema, kulture i nacionalnog identiteta.

Oružani sukob je počeo na severu, da bi se kasnije proširio na celu teritoriju države. Porfirio Dijas daje ostavku i odlazi u izgnanstvo u Francusku, a 1911. godine novi predsednik postaje Fransisko Madero. Njegovom politikom su ubrzo postale nezadovoljne ostale revolucionarne vođe, na čelu sa Emilianom Sapatom (Emiliano Zapata). U narednom periodu izbijaju novi oružani sukobi, tokom kojih je Madero svrgnut sa vlasti, a zatim i ubijen. Ovi događaji dovode do pobune revolucionara Fransiska Vilje (Francisco Villa) i Venustiana Karanse (Venustiano Carranza), koji 1917. godine postaje predsednik države i objavljuje novi Ustav. Nakon donošenja Ustava zemlja ulazi u takozvani postrevolucionarni period, koga karakterišu sukobi između mnogih generala u borbi za vlast, dok je u zemlji i dalje postojao strani kapital, a do sprovođenja agrarne reforme gotovo da nije ni došlo.

U današnje vreme ne postoji opšti stav o tome kada se završila meksička revolucija, po nekim mišljenjima za kraj revolucije se smatra 1917. godina, kada je objavljen Ustav, dok je po mišljenju mnogih istoričara vrhunac meksičke revolucije obeležen vladavinom Lasara Kradenasa (Lázaro Cárdenas), od 1934. Za vreme njegovog mandata dolazi do kulturnog i ekonomskog progresa sela, odvija se ubrzano sprovođenje agrarne i edukativne reforme, nacionalizuje se železnica i celokupna petrolejska i rudarska industrija, što je činilo čvrstu osnovu za budući nacionalni razvoj zemlje.

200 godina nezavisnosti Meksika

Ambasada Meksika u Beogradu je 16. septembra proslavila najveći nacionalni događaj, 200 godina od početka pokreta za nezavisnost Meksika.

Autor: Bojana Vujnić

U hotelu Hyatt Regency u Beogradu, Ambasada Meksika obeležila je ovaj dan za Meksikance izuzetno značajan, priredivši prigodan koktel. Njena ekselencija ambasadorka Mersedes Felisitas Ruis Sapata (Mercedes Felícitas Ruíz Zapata) srdačno je primila goste iz različitih sfera društvenog života, diplomate, akademike i svoje sunarodnike. Među raspoloženim gostima, novinari Refleha imali su priliku da uživaju u meksičkom ambijentu.

U prvim jutarnjim satima 16. septembra 1810. godine začula su se zvona na crkvi u mestu Dolores u centralnoj Meksičkoj državi Gvanahuato. Nakon zvonjave sveštenik tog malog grada Migel Idalgo i Kostilja (Miguel Hidalgo y Costilla) pozvao je Meksikance uzvikom „Živela nezavisnost!“ da ustanu u borbu protiv španskog vicekraljevstva i na taj način prekinu potlačenost i živeli u slobodi. Poziv na borbu, koji je značio nadu u bolju budućnost, smatra se početkom rata za nezavisnost Meksika. Sam čin naziva se Poklič iz Doloresa (El grito de Dolores). Do sticanja nezavisnosti došlo je 11 godina kasnije, ulaskom oslobodilačke vojske u grad Meksiko. Sama borba za nezavisnost prošla je kroz nekoliko faza.

Od 1810. do 1811. vodeća figura bio je Migel Idalgo. Njegovim vođstvom ustanci su iz sela krenuli ka gradu Meksiku, u nameri da ga zauzmu. Nakon prvih uspeha i nekoliko zauzetih gradova, stigli su do Meksika ali nisu uspeli da ga zauzmu. Upali su u zasedu kod grada Monklove i svi ustanici bili pohvatani, zajedno sa Idalgom, kome je kao svešteniku, sudila Inkvizicija i osudila ga na smrt paljenjem na lomači.

Nakon Idalgove smrti, pobunu je nastavio Hose Marija Morelos (José María Morelos). Pod njegovim vođstvom zauzeti su gradovi Oaksaka i Akapulko i održan je Kongres u Čilpansingu na kojem je Meksiko formalno proglasio nezavisnost od Španije i na kome je ratifikovan tekst onoga što će se kasnije pretvoriti u prvi meskički Ustav. Međutim, Morelos je 1815. poražen i pogubljen.

Od 1810. do 1821, rat za nezavisnost se pretvorio u gerilski rat u kome su se istakle dve figure: Gvadalupe Viktorija (Guadalupe Victoria), kasnije prvi meksički predsednik i Visente Gerero (Vicente Guerrero). Na površinu izbija lik kreolca Agustina de Iturbidea (Agustín de Iturbide), meksički general koji se u početku borio protiv pristalica nezavisnosti. Iturbide je video priliku da se kreoli domognu vlasti i nezavisnosti u Meksiku, te je promenio stranu i sa Gererom oformio vojsku. Dana 24. februara 1821, Iturbide trijumfalno sa vojskom ulazi trijumfalno u grad Meksiko i na taj način proglasio nezavisnost Meksika. Potpisao je dokument sa vicekraljem Nove Španije, poznat kao Sporazum iz Kordobe, kojim se priznaje nezavisnost Meksika.

Danas, zvono iz grada Doloresa nalazi se u gradu Meksiku na Nacionalnoj palati na Trgu Sokalo. Svake godine uoči 16. septembra, na dan obeležavanja godišnjice početka pokreta za oslobođenje Meksika, predsednik oživljava istorijsku scenu zvonjave i pokliča za borbu.