Berta Sera Manzanares
Na kafi sa autorkom romana "Oči uragana"
Autor: Milica Milosavljević
Ritual jutarnje kafe je dobio novu dimenziju prošlog utorka (17. novembra) u dobro poznatom beogradskom kafiću "Plato". Naime, ustaljeni ambijent kafića razbilo je šarmantno prisutstvo španske spisateljice i profesorke španskog jezika i književnosti, Berte Sera Mansanares (Berta Sera Manzanares), kao i dijalog o njenom novom delu "Oči uragana"("Los ojos de huracán"). Autorka je inače dobitnica prestižne španske nagrade za poeziju "Adonais" (1993), a njen prvi roman je bio jedan od finalista za književnu nagradu "Heralde" (1997).
Kao rođena Katalonka (Barselona, 1958), Sera Mansanares je počela da ispituje udeo svojih sunarodnika u istorijskim događajima koji se tiču trgovine ljudima na Kubi. Rezultat njenog istraživanja, roman "Oči uragana", sada možemo naći u srpskom prevodu, a u izdanju kuće "Mono i manjana".
Na poleđini srpskog izdanja stoji da delo pripada međužanru, koji u sebi nosi romantiku, avanturu i istoriju. Ipak, mene je zanimalo kako ona vidi "svojih ruku delo"...
Možete li nam otkriti šta vas je privuklo temi robovlasništva na Kubi i njenoj vezi sa Katalunjom?Tema robova mi je uvek privlačila pažnju, pogotovu ona koja se ticala anglosaksonskog sveta, to jest, Sjedinjenih Američkih Država. Na tom područiju, trgovina ljudima se provlačila kroz svakodnevni život, romane, filmove. Odjednom sam otkrila u toj tematici prisustvo Sredozemlja. Shvatila sam da je i Španija učestovala u robovlasništvu na Kubi. Istina je da sam toga bila svesna uvek, ali sam tek od skora počela o tome dublje da razmišljam. Toliko me je zainteresovala ova tema, da sam o njoj počela da pišem. Našla sam puno dokumentcije o ovom periodu, takođe, susretala sam se sa mnogo ljudi koji su znali prilično o ovoj temi. To saznanje je bilo veliko iznenađenje za mene, da otkrijem da smo u stvari mi odveli tolike robove na Kubu.
U romanima i njihovim likovima, često prepoznajemo ličnost samog pisca. Da li se to dešava i vama i u kojoj meri?
To se dešava često, jer magija književnosti nam dozvoljava da razmišljamo sami o sebi, tako da možemo da otkrijemo stvari o sebi preko pisanja, stvari koje smo možda u dubini znali, ali ih nismo bili svesni u potpunosti. Na primer, mene oduševljava pejzaž, impresije koje neki predeo proizvodi u meni. Te impresije su uvek prisutne u mojim delima, toliko, da moji čitaoci misle da ja te predele, ili zemlje koje opisujem, poznajem daleko više nego što je to u stvari istina. Osim u pejzažima, deo mene se nalazi i u likovma o kojima pišem. Sa stanovišta savremenih ljudi, mi smatramo da su robovlasnici bili veoma loše osobe, ali ja ne mogu da kažem sa sigurnošću da ne bih postupila isto kao i moji likovi kada bih se našla u njihovoj situaciji. Naime, oni nisu krenuli na Kubu da bi postali robovlasnici, već da bi stvorili sebi nov život. Međutim, kada su stigli tamo shvataju da će ili postati trgovci belim robljem, ili neće dobiti život koji su tražili. Tako da otkriti tako nešto o sebi je stvarno interesantno. Ja znam za sebe da nikada ne bih nikoga ubila, ali kada bih se našla u takvoj situaciji ne znam šta bih zapravo uradila. Književnost mi sa te strane dozvoljava da ubijam, ali da ne ubijem stvarno, da ne okrvavim stvarno svoje ruke.
Šta je po vašem mišljenju bitna karakteristika dobrog pisca? Kako sa lingvističke tako i sa književne tačke gledišta?
Mislim da je ključno čitati. Čitati puno. Ja, pre nego što sam postala pisac, prvo sam bila strastveni čitalac. Ja sam književnost volela da čitam, a kasnije i da je studiram, to jest, da studiram špansku književnost. Tokom studiranja u meni se javila želja da i sama postanem pisac. Bilo je veoma bitno da upoznam špansku književnost, ali je podjednako važno bilo da upoznam španski jezik, njegovu strukturu. Španski jezik je veoma bogat, njegova sposobnost izražavanja je fantastična. Međutim, u današnje vreme savremeni španski se uništava njegovom zloupotrebom i deformisanjem u svakodnevnom govoru. Pravopis praktično i da ne postoji. Tako da danas sve ide protiv jezika, od njegovog korišćenja u SMS porukama, pa sve do novinskih članaka. U novinama nailazimo na članke sa velikim greškama u pravospisu. Deca u školi pišu izuzetno loše. Ja predlažem, kao profesor, da se piše najbolje i najispravnije moguće, da se izbace ulični izrazi iz upotrebe u pisanim tekstovima. Tako da jedan pisac mora da se potrudi da pronađe najadekvatnije reči i da na taj način bude svojevrstan edukator jezika kroz svoje tekstove.
Da li razmišljate o svojim potencijalnim čitaocima dok pišete?Da, mislim o svojim čitaocima jer ja pišem ono što bih sam želela da pročitam. Meni se najviše dopadaju romani sa dinamičnom sadržinom. Od književnih perioda hispanskog sveta, rekla bih da mi najviše pažnje privlače romani magičnog realizma. Takođe me vrlo interesuju prevodi, ne da ih čitam, jer ne razumem sve jezike prevoda, već da ocenim, koliko je to moguće, sam postupak i kvalitet prevoda. Želela bih da dodam da je veoma teško naći dela srpske književnosti koja su prevedena na španski jezik, tako da sam se veoma prijatno iznenadila kada sam čula da će moje delo biti prevedeno na srpski jezik. Bila mi je velika čast da moja knjiga bude prevedena na srpski, jer nisam bila upoznata sa mnogo takvih slučajeva. Dodatno sam se obradovala pozivu jer, u svetskom izdavaštvu, srpska književnost skoro i da ne postoji.
Vraćajući se na početno pitanje, naravno da mislim o svojim čitaocima kada pišem, najviše razmišljam o svojoj pokojnoj majci, šta bi se njoj svidelo i šta bi se svidelo ljudima iz mog života. Najviše, u stvari, razmišljam šta bi se njima svidelo, kada pišem neko delo.
Da li biste želeli nešto da dodate za kraj?
Želela bih da kažem kako sam veoma počastvovana pozivom od strane Instituta Servantes u Srbiji. Ovakav poziv mi se prvi put desio u životu. Takođe, moj boravak u Beogradu je na kraju ispao kao mali odmor, zato što su mnoge moje kolege sa posla trenutno ovde. Došli smo u nedelju i ostajemo do četvrtka, tako da smo imali dovoljno vremena da razgledamo grad i da ga malo bolje upoznamo. Hteli smo da dođemo u Beograd pre dva leta, kada smo boravili u Zagrebu , ali smo to putovanje morali da skratimo i da se vratimo u Španiju, pre nego što smo imali priliku da posetimo vaš grad. Zato mi je i bilo posebno drago što sam dobila poziv i novu priliku da dođem u Beograd.
Ništa bez prevoda!
Prevodilac sa španskog na srpski, Danijela Pejčić, inače jedna od najzasužnijih za prisutsvo ovog dela na našim prostorima, imala je posebno iskustvo čitajući i prevodeći "Oči uragana".
Da li ste koristili neka dodatna pomagala (rečnici, internet...) za govor Kube?
Knjiga veoma živo opisuje Havanu. Ulice, katedrale, bedemi grada... Ja sam u jednom tenutku imala mapu Havane, kako bih videla kuda se tačno protagonista kretao. Vokabular, sa druge strane, mi nije zadavao puno poteškoća. Jezik kojim se likovi u knjizi koriste je prilično savremen. Međutim, postojale su neke poteškoće sa nazivima pojmova koji više nisu u upotrebi ili su se koristili samo na Kubi, što je na primer bio slučaj sa tamošnjim kočijama volanta (zaprežna kola koja su vukli robovi), sa dva ogromna zadnja točka i koje, kao takve, nisu postojale u Evropi. Postojao je određeni broj italijanskih izraza, koji su se rešavali uz upotrebu rečnika. Ostalih problema nije bilo. Rečenice su kratke i jezgrovite. Doduše, morala sam da obratim pažnju na različite registre, obzirom da skoro svako poglavlje priča novi lik i samim tim sam morala jezik da prilagodim njegovom ili njenom socio-kulturnom položaju. Ton govora jednog Katalonca i jednog roba se svakako razlikovao. Govor robova je bio neka verzija "iskvarenog" španskog, što sam rešavala upotrebom srpskih dijalekata iz unutrašnjosti. Naravno, kada bih se odlučila za određeni registar ili dijalekat pri prevođenju govora određenog lika, morala sam ostati dosledna istom i ponavljati tu šemu svaki put kada bi taj lik u knjizi progovorio.
Da li ti se dopala knjiga?Roman mi se iskreno dopao. Imam tu slobodu da mogu da odbijem knjige i pre nego što sam dobila od urednika 'Oči uragana' već sam bila odbila nekoliko dela. Tako da zaista mogu da kažem da je knjiga veoma dobra i da je vredi pročitati. Posebno mi se svidela zbog toga što se razlikuje od većine književnih dela koje se danas pišu, koja više podsećaju na filmske scenarije nego na roman. Ovo delo je napisano da se pročita, ne da sačeka svoju ekranizaciju. Knjiga sadrži toliko zanimljivih podataka o stvarnim, istorjiskim ličnostima, kao npr. poznati gusar Žan Lafit (Jean Lafitte), koji je zauzeo celo ostrvo, odakle se bavio prodajom ljudi i koje je bilo svojevrsna država.
Da li ti je nedostajao kontak sa spisateljicom tokom prevoda?
Ne, nije. Ona je tako lepo napisala ovaj roman, da sam ja uživala prevodeći ga. Jedino gde sam se kolebala je bila posveta "A Juani" ("Za Huani"), jer nisam znala da li je Huani muška ili ženska osoba, ali sam i to rešila na kraju.
Da li bi želela nešto da poručiš budućim prevodiocima? Neki stručni savet...
Ovaj posao je najlepši posao koji postoji, ali zahteva usresređenost i spremnost da se provedu dani između četiri zida, da se potroši nekad ceo dan na prevod jedne rečenice. Moj savet je da se nikad ne zadovoljava sa polovičnim rešenjima. Prosto neka se uvek ima na umu da to neko treba da pročita i da će taj čitalac ostati uskraćen, ako prevodilac ne odradi svoj posao kako treba.
