REFLEJO - Revista de los Hispanistas

2011-12-08T23:40:00.010+01:00

Otoño en México

Comienza el otoño en México a finales de septiembre y el calor del verano va cediendo paso a un clima más templado que permanecerá hasta fin de año. La resaca de las fiestas de independencia[1], que se reproducen en las plazas públicas de cada ciudad y de cada pueblo va pasando poco a poco. La campana de Dolores[2] retumbó en todo un país y por un momento las diferencias sociales y políticas desaparecen para hacerse uno con todos en un grito: ¡viva México! Una noche en que dejamos de ser del norte o del sur del país para volvernos mexicanos

El zócalo[3] de la ciudad de México se llena de luz por las noches de septiembre y los colores de la bandera se pueden ver en las ventanas, en taxis, comercios, en las calles. Banderas de todos los tamaños, calidad y precio se pueden comprar en cualquier lugar aunque la mayor parte de ellas son hechas en Taiwán.

En la plaza de la Constitución, la noche del 16 de septiembre se mezclan aspectos tan variados de la historia nacional que van desde los coloridos penachos aztecas[4], máscaras extravagantes de luchadores[5], hasta bigotes postizos y sombreros que emulan al célebre Emiliano Zapata, héroe de la revolución mexicana. El país donde los héroes y los mitos se funden en uno hasta volverse irreconocible. Piñatas[6], adornos de colores y música de mariachis acompañan a los paseantes de la Plaza Garibaldi[7] que disfrutan del jolgorio y de las noches de septiembre. En las casas y en las calles el pozole[8], acompañado con su “caballito”[9] de tequila es común e inundan el ambiente con su aroma tan particularmente mexicano a orégano y picante. Una fiesta familiar que va perdiendo su brillo año con año; por la inseguridad; porque los tiempos han cambiado y ahora hay que pasar por muchos filtros para poder disfrutar de los espectáculos gratuitos, rodeados de policías. Tal vez la gente cada vez siente menos que tenga algo que festejar; porque nuestro país todavía no es independiente.

El pueblo mexicano canta su dolor y su alegría y la música es parte fundamental de su identidad, así como el color y los sabores. Noviembre, mes nostálgico en el que se recuerda a los que ya no están. El dos de noviembre, mejor conocido como “día de muertos”, es una celebración que no permite olvidar a quienes estuvieron antes que nosotros, nuestros familiares y amigos... nuestros muertos. Es más común en los pueblos observar las tradiciones de las ofrendas, en las que se sirve al muerto todo aquello que le gustaba en vida: cigarros, aguardiente, mole[10], flores, música, etc. La gente pasa toda la noche acompañando a sus muertos, compartiendo con ellos la cena y el tiempo. Flores y velas adornan los panteones con su tenue luz en la larga noche. El típico pan de muerto que sólo se vende en estas fechas nos hace recordar que todo alguna vez fue diferente. Los tiempos cambian y el día de muertos tradicional se ha ido fundiendo cada vez más con el halloween americano como en su tiempo, las creencias prehispánicas se fueron fundiendo con las prácticas españolas.

En noviembre, el México de la revolución, descrito por Mariano Azuela en su novela: Los de abajo es recordado. “Tierra y libertad” era la consigna zapatista en 1910. La historia de una revolución para muchos inconclusa nos ha dado héroes en un país en el que cada vez es más difícil creer. En el imaginario colectivo mexicano se ve a Pancho Villa dirigiendo sus ejércitos en el norte, y hay quienes todavía esperan una idealizada “segunda revolución mexicana”; un verdadero cambio que no llego en el 2010, año que se celebró el bicentenario de la independencia de México y el centenario de la revolución y que para muchos era un claro presagio. Sin embargo, el 20 de noviembre, día de la revolución es recordado con un suntuoso y gris desfile militar y deportivo por las avenidas principales del centro histórico (e histérico) de México, país que idealiza su pasado con la esperanza de algún día recuperarlo.

Tzamn Arias

[1] 16 de septiembre, día que se conmemora la independencia de México de la corona española

[2] La Campana de Dolores es la campana que se tañó en la mañana del 16 de septiembre de 1810, en la localidad de Dolores, Guanajuato, México, hoy cuna de la independencia de México.

[3] Nombre con el que se conoce a la Plaza de la Constitución en la ciudad de México

[4] Adorno de plumas que sobresale en los cascos, en la cabeza de las caballerías engalanadas para fiestas reales u otras solemnidades

[5] Se conoce como lucha libre mexicana a la versión de la lucha libre profesional que se practica en México, caracterizada por su estilo de llaveo a ras de lona y aéreo, así como el uso de máscaras.

[6] Una piñata, es una olla de barro o cartón, cubierta de papel maché y adornada de papel de colores, que en su interior contiene frutas, dulces y otros premios. Se cuelga de una cuerda o algún sitio alto para ser rota con un palo y al romperse libera su contenido sobre los participantes en el juego

[7] Plaza famosa por los grupos de mariachis que ahí se reúnen, vestidos con su atuendo típico e instrumentos musicales.

[8]Es una especie de sopa hecha en base a granos de maíz de un tipo conocido comúnmente como cacahuazintle, a la que se le agrega carne de cerdo o pollo como ingrediente secundario; existen variaciones dependiendo la región, siendo algunas el pozole blanco de Guerrero y el rojo de Sinaloa, Nayarit y Jalisco.

[9] Vaso utilizado para servir tequila

[10] El término mole (del náhuatl molli o mulli) originalmente hacía referencia a cualquier salsa, y actualmente sirve para nombrar varios platillos de la cocina mexicana, específicamente a un grupo de platillos que tienen algunos elementos en común, como el hecho de prepararse a base de chiles y especias

2011-12-07T23:42:00.001+01:00

Daleki geografski, bliski po mentalitetu

Meksički antropolog Tzamn Arijas

o sličnosti između Srbije i Meksika

Autor: Jelena Nađ

Prevod: Jelena Kovač

Tzamn Arias, mladi antropolog iz Meksika, iz radoznalosti da otkrije misteriju Balkana, dolazi u Srbiju kako bi je izbliza upoznao. Razlog više za njegovu posetu bila je i činjenica da mnogi ljudi u njegovoj zemlji ne poznaju stvarnost ovog dela sveta. U ovom intervjuu, Tzamn nam otkriva svoje utiske.

- Koji je bio motiv tvog dolaska u Srbiju i šta je tokom te posete ostavilo na tebe najjači utisak?

Razlog mog putovanja u Srbiju bilo je naročito interesovanje za upoznavanje kulture Balkana. Sve je počelo sa projektom koji sam radio na fakultetu. Izabrao sam sukob u bivšoj Jugoslaviji za temu, a da pritom nisam znao ništa o tome. Shvatio sam da u mojoj zemlji ima mnogo ljudi koji ni ne znaju gde je Srbija, zbog čega sam odlučio da kupim neke knjige o njenoj istoriji i geografiji, kao i romane autora sa tog područja. Činilo mi se sve interesantnijim i neobičnijim, te sam odlučio da odem u Srbiju na dva meseca, a ono što me je najviše iznenadilo su ljudi. Većina ljudi u Meksiku kada čuje nešto o Srbiji pomisli na rat, ustvari, Meksiko je zemlja sa više nasilja. Uostalom, ljudi u Srbiji su ljubazniji nego u mnogim drugim delovima Evrope.

- Imao si prilike da se upoznaš sa svakodnevnim životom ljudi u Srbiji, naročito mladih, učenika, studenata. Da li bi mogao da napraviš paralelu?

Društveni život mladih je sličan, a razlika postoji u bezbednosti i u klimi. Učenici i studenti idu u kafiće u blizini škola, vikendom idu da plešu, idu u bioskop. Za razliku od Srbije, u Meksiku nema snega, tako da zimski meseci ne utiču toliko na aktivnosti mladih, pa mogu više da izlaze. Nažalost, poslednjih godina nasilje u Meksiku se povećalo i promenilo je način života ljudi, a naročito je uticalo na omladinu. Uglavnom je tako na severu zemlje gde ljudi ne žele da izlaze nakon četiri popodne iz bezbedonosnih razloga.

– Da li smo slični po mentalitetu?

I u Meksiku i u Srbiji ljudi su puni života, veoma ljubazni, sa prošlošću punom sukoba koja je delom oblikovala čvrst karakter obe nacije. Osim toga, i jedni i drugi su se suočavali sa teškim izazovima po pitanju identiteta tokom svoje istorije.

Što se tiče razlika, čini mi se da je u Srbiji narod konzervativniji po pitanju porodice, a Meksiko, s obzirom na blizinu sa SAD, usvojio je mnogo američkih običaja i navika, kako dobrih, tako i loših.

- Posetio si Filološki fakultet u Beogradu i da učestvovao u jednom predavanju španskog jezika. Koje je tvoje viđenje obrazovnog sistema u Srbiji?

Veoma bitan faktor jeste broj studenata i motivacija koju imaju. Sa nastavne tačke gledišta, mislim da veliki broj studenata, kao što je slučaj s Meksikom, gde se u učionoci predviđenoj za 60 studenata, može naći i osamdesetoro, utiče na nastavu. Drugi faktor opadanja motivacije jeste taj što nakon završenih studija nema posla, pa zbog toga mnogi odlučuju da napuste studije.

- Konačno, šta je najviše uticalo na tvoj doživljaj Srbije?

Tokom svoje posete imao sam prilike da upoznam mnoge zanimljive ljude koji su me ljubazno informisali i uputili na neko mesto kada mi je bilo potrebno. Pratio sam dr Biljanu Sikimić sa Instituta za balkanske studije u njenom antropološkom radu, što mi je pomoglo da malo bolje razumem one stvari koje se ne cene kada ste samo turista. Išao sam na Međunarodni festival etnografskog filma. Takođe sam imao prilike da u Srbiji provedem Božić i Novu godinu i da čujem uživo Gorana Bregovića, i to gratis, u centru Beograda, što je bilo jedno nezaboravno iskustvo.

2011-12-07T00:30:00.001+01:00

Autora: Jelena Nadj

Entrevista: Paralela Serbia-México

Tzamn Arias es un joven antropólogo de México, que por curiosidad y deseo de descubrir el misterio de los Balcanes, decidió visitar a Serbia y conocerla de acerca. Uno de los motivos de su visita fue también el hecho de que mucha gente de su país desconoce la realidad de este parte del mundo. En esta entrevista, Tzamn nos descubre sus impresiones.

1. ¿Cuál fue el motivo de tu visita a Serbia y cual fue la impresión mas fuerte que esta visita dejó en ti?

La razón de mi viaje a Serbia fue un interés particular por conocer la cultura de los Balcanes. Comenzó cuando en la universidad tuve que hacer un proyecto semestral y escogí el conflicto en la Ex Yugoslavia sin saber nada sobre el tema. Me di cuenta que así como yo en algún momento, había mucha gente en mi país que no sabe ni donde está Serbia, por lo que decidí comprar algunos libros sobre su historia y geografía, así como novelas de autores de la región. Cada vez me resultaba más atractivo y exótico, así que finalmente decidí ir a Serbia por dos meses y lo que más me sorprendió fue la gente. En México la mayoría de la gente piensa en guerra al escuchar sobre Serbia, cuando en realidad México es un país más violento. Además, algo que me resultó bastante evidente fue que en Serbia, la gente es más amable que en muchas partes de Europa.

2. Durante tu estancia en Serbia, tuviste la oportunidad de conocer la vida cotidiana de este país, especialmente de los jóvenes, estudiantes. Ahora, si podrías hacer una paralela de la vida que llevan los jóvenes en tu país y en Serbia, ¿Qué destacarías?

Creo que la vida social de los jóvenes es bastante similar en México y Serbia, con la diferencia de la seguridad y el clima. Los estudiantes acuden a cafeterías cercanas a las escuelas, van a bailar los fines de semana por la noche y a los cines, etc. A diferencia de Serbia, en México no hay nieve, por lo que los meses de invierno no afectan tanto las actividades de los jóvenes y pueden salir más. Desafortunadamente en los últimos años la violencia se ha incrementado y ha modificado los modos de vida de parte de la población, particularmente afectando a los jóvenes, principalmente en algunas ciudades del norte del país donde la gente prefiere no salir después de las cuatro de la tarde por seguridad.

3. ¿Qué semejanza y cuál diferencia puedes destacar en cuanto a la mentalidad de la gente en Serbia y en tu país?

México y Serbia tienen gente alegre y muy amable con un pasado conflictivo que moldeó parte del carácter duro en ambas naciones, además de que ambos han enfrentado difíciles retos de identidad a lo largo de su historia.

En cuanto a las diferencias, me parece que en Serbia la mentalidad es un poco más conservadora en cuestiones como la familia y México al estar tan cerca de los Estados Unidos ha adquirido muchas de sus costumbres y hábitos tanto positivos como negativos.

4. También, tuviste la oportunidad de visitar la Facultad de Filología en Belgrado y participar en una de las clases de español. Me puedes decir ¿Cuál es la diferencia clave entre el sistema educativo en Serbia y en México?

Considero que un factor muy importante es el número de alumnos y la motivación que tengan. Creo que pedagógicamente, el tener tantos alumnos como en el caso de México, en donde algunas clases pueden ser de ochenta alumnos en un salón de clases hecho para sesenta afecta al desempeño. Otro factor que afecta es la desmotivación por parte de muchos estudiantes en México que al terminar sus estudios no encuentran opciones de trabajo por lo que deciden abandonar la escuela.

5. Nos interesa la imagen de Serbia en los ojos de un extranjero. ¿Puedes describir algunos acontecimientos interesantes que te sucedieron durante tu visita?

Durante mi viaje a Serbia tuve la oportunidad de conocer a mucha gente muy interesante que me orientó e informó muy amablemente cuando lo necesité. Acompañé a la Doctora Biljana Sikimić del Instituto de Estudios Balcánicos en su trabajo antropológico, lo que me ayudó a comprender un poco mejor cosas que no se aprecian siendo simplemente un turista. Fui a la muestra internacional de cine etnográfico y tuve la oportunidad de pasar la navidad y el año nuevo en Serbia y ver a Goran Bregović tocar en vivo y gratis en el centro de Belgrado, lo que fue una experiencia inolvidable.

2011-11-14T23:53:00.003+01:00

Poštovani,

Društvo hispanista u saradnji sa Ambasadom Meksika u Srbiji, poziva Vas na izložbu dečjih radova učesnika konkursa pod nazivom Ovo je moj Meksiko i Meksička avantura. U program izložbe uključene su i film radionice, koktel i degustacija meksičke hrane.

Izložba će se održati 18.11.2011. u 18 časova

u galeriji Dečjeg kulturnog centra, Takovska 8, Beograd.

Izložbu dečjih radova otvoriće predstavnici Ambasade Meksika, a kroz program Društva hispanista imaćete priliku da vidite kako su tekle radionice tokom kojih su se deca upoznala sa meksičkom kulturom i kako su dečji crteži nastajali.

Autorima najboljih radova na izložbi biće uručene nagrade.

Srdačan pozdrav,

Društvo hispanista

2011-09-21T17:09:00.001+02:00

“Así es -suspiró el coronel-. La vida es la cosa mejor que se ha inventado”

Mediante una combinación de poemas de amor, serenatas de violín e innumerables cartas, su padre logró conquistar a su madre, y no obstante de ello, los padres de Gabito tuvieron que enfrentar una gran oposición para poder amarse, para poder entregarse el uno al otro, marcando para siempre su historia y su corazón, aún antes de haber nacido.

Una vida complicada, llena de incidentes felices y tremendamente dolorosos, imprimieron profundas huellas en el corazón de Gabriel García Márquez. Y desde allí, desde la profunda soledad de ese corazón sufrido, amoroso, surgieron los escritos que alcanzaron las cumbres literarias en 1982, año en que la Academia Sueca le concediera el Premio Nobel. A través del Realismo Mágico nos conduce por un mundo alucinante, en el que describe sin timidez sus pasiones, sus dolores, refiriéndose sobre todo acerca del amor, y de la soledad.

Y fueron estos temas los que inspiraron a otro grande cuando escribió “En un beso, sabrás todo lo que he callado”, el chileno Pablo Neruda, galardonado con el Nobel en 1971. Su maravillosa obra, demarcada por su azarosa existencia, combina con maestría la depicción de su propia vida, de sus ironías, de sus amores, de sus dolorosas renuncias. Su narrativa profunda, irónica, elocuente, lo ha catalogado como uno de los veintiséis autores centrales del canon de la literatura occidental de todos los tiempos, y más aún, como “el más grande poeta del siglo XX en cualquier idioma” por el propio García Márquez.

La otra chilena universal, conocida por el mundo como Gabriela Mistral, delectaría al mundo con sus relatos cargados de pasión, amor, y una gran dosis de dolor. “Soy tuya en todos los lugares del mundo y del cielo” escribiría a su confidente y amiga, “tal vez fue locura muy grande entrar en esta pasión”. Mistral recibió el galardón Nobel el año de 1945.

El amor por la tierra y por sus raíces influyeron en la trayectoria de Miguel Ángel Asturias, quien empleando el Realismo Mágico describe a través de su obra la mitología aborigen, como una herramienta de lucha en contra de la opresión de los campesinos de su pueblo. En ella se aprecian las voces y los rostros del oprobio y la injusticia, pero en términos de cruda explotación colonialista. Asturias fue galardonado con el Nobel en 1967.

En la obra de Octavio Paz encontramos una pletórica muestra de estilos, todos ellos desarrollados con igual maestría. Explorando el surrealismo y existencialismo, refiere con frecuencia a su obsesión con escapar del tiempo, lo que lo llevo a la creación de una técnica conocida como poesía espacial, opuesta a la poesía temporal y discursiva. Paz recibiría el galardón Nobel en el año 1990.

Mario Vargas Llosa incursiona en una serie de géneros literarios, su obra se caracteriza por la importancia en la experimentación, aspecto por el que es valorado como un maestro de la composición novelística y en el que se ha desempeñado como un notable innovador de posibilidades narrativas y estilísticas. Su obra presenta las características más variadas, desde el humor y la comicidad hasta el paroxismo trágico. “Se escribe para llenar vacíos, para tomarse desquites contra la realidad, contra las circunstancias” describe al señalar que una gran parte de su obra está basada en las experiencias de su propia vida. Vargas Llosa fue galardonado con el Premio Nobel en el año 2010.

Armando Antonio Romero.

Belgrado, 2011.

2011-09-21T17:00:00.004+02:00

Las impresiones de un aventurero.

Hace unos días, mientras disfrutaba de una copa de un riquísimo vino y un festín de quesos y otras delicias de los Balcanes, mis amigos me preguntaron qué cosa extrañaba más de mi país?; la gente de mi tierra?; o tal vez la comida?; o quizás los paisajes?....me detuve en silencio, y no podía responder pues la respuesta requería sincera meditación. Cómo no extrañar a la gente, a la familia, a los amigos de la escuela y de travesuras de barrio?, cómo no extrañar al vendedor de trompos y estampitas, que hacía las delicias de mi niñez? Como no extrañar a la vendedora de dulces, quien con corazón de madre hasta nos concedía cierto crédito con tal de que no dejáramos de hacerle el gasto a diario?, cómo no extrañar el desfile de trompadas con los amigos a diario al final de la escuela?

Seguí meditando…cómo no extrañar la sopa casera de la nana? O los sabrosos dulces de la abuela? O el tremendo festín de fin de año en casa de alguien de la familia?....y se complicaba aún más cuando pensaba en los paisajes….la majestuosa imponencia de la Cordillera de los Andes, o la fascinante belleza virgen de la Selva del Amazonas, o la incomparable belleza de las Islas Galápagos?...siendo un buzo experimentado y recurrente, cómo no extrañar la inmensa transparencia del Océano Pacífico, con un ilimitado cardumen de millones de peces de todos los colores del arco iris, o la insolente vagancia de las morsas dormitando a orillas de las costas de las “Islas Encantadas”?

Y al final respondí: ‘no puedo dejar de extrañar lo que llevo escrito en el corazón.’ Aquellos años de infancia tan felices son imborrables, pero fue mi corazón aventurero el que me llevo a abandonar los placeres de mi tierra para llevarme a recorrer el mundo entero, a descubrir lugares recónditos y aprender de muchas culturas, y el resultado de ello también son recuerdos imborrables, como lo es ahora Serbia, con todos sus olores y matices. El caminar perdido entre sus calles, encantado con sus aromas, admirado con sus hermosos paisajes, disfrutar de su bellisísima gente y de su sabrosa gastronomía… ”No me he ido aún y aún así ya los extraño”, fue mi respuesta final. Y es que pienso que sería imposible dejar de extrañar algo tan bello, sentado bajo la tenue luz de un precioso rojizo atardecer en Ada Cigalija, escuchando los violines de Vivaldi (en vivo), y mirando el agua recorrer a unos metros de donde yo estaba. Definitivamente, los recuerdos de ambos lugares no se pueden comparar, porque pese a que son diferentes, ambos son incomparables, y ambos están grabados en lo profundo del corazón.

Armando Antonio Romero.

2011-09-21T16:49:00.000+02:00

El Paraíso Bajo Las Estrellas

EL TROPICANA

El baile y la fantasía. La música de Cuba, el Chachachá, la Salsa y el ”son” característico de la isla en la historia del cabaret más famoso del mundo.

Se dice en la isla que el Tropicana aparece por donde se oculta el sol. Y es que para muchos, sólo en La Habana puede existir un lugar tan alegre como éste. Noches de bohemia que tienen su máximo esplendor en el otro lado del mar, en la zona de Marianao, en Cuba, en donde los ritmos cubanos se mezclan con el glamour en el cabaret más famoso y exótico del mundo.

El Tropicana, en donde cada noche más de quinientos turistas, son atraídos al gran espectáculo que con bombos y platillos celebra cada noche la vida, la música y las delicias del Caribe.

Considerado como el show permanente al aire libre más grande del mundo, en sus tres niveles, los esbeltos cuerpos y los preciosos movimientos de la coreografía, se mezclan con la seducción, y la magia, que acompañada de bellísimas mujeres en suntuosos atuendos, abren el telón a un show desbordante de color, sensualidad y erotismo.

El rápido zapateo que produce el sonido que le dio nombre al baile Chachachá nos transportó a las historias de este cabaret, cuando en 1939 abrió sus puertas al mundo del derroche de aquellos años. Grandes artistas nacionales e internacionales fueron parte del show, como la legendaria Celia Cruz, quien empezó su carrera artística en el Tropicana de mediados del siglo veinte.

En la década de los cincuenta, éste fue el centro de la Cuba decadente del Gobierno de Fulgencio Batista. Con películas como Los Reyes del Mambo se recrea el ambiente de la sensualidad y el poder que hicieron de este cabaret el símbolo de esta sociedad derrochadora que vivía vinculada a obscuros intereses de los gánsteres más famosos de los Estados Unidos. Después de la Revolución, el cabaret dio un giro y se convirtió en un espectáculo artístico en donde se representaba a la cultura cubana.

Cada año aparecen nuevos espectáculos, pero lo que no ha cambiado es su tributo al África, y al padre del mundo, Babalú. Como un reconocimiento a la identidad Caribeña y a los pueblos negros en el Continente Americano, y junto a ellos la tradición venida de España. Algo de equilibrio y malabares, y después los sonidos de una orquesta muy original, Vocalité. Cuatro cantantes quienes crean los sonidos de los instrumentos utilizando sólo sus voces. A continuación, una historia de amor en la cual los amantes son separados por ser de tribus rivales, como una versión Caribeña del clásico Romeo y Julieta. Impotente la pareja, lucha por su gran amor y tras huir de sus captores, y al ver a su amado muerto, ella prefiere el suicidio, antes que vivir sin amor. Colores, seductores cuerpos, bailes, mucho movimiento, grandes historias, y al final las esculturales mujeres enseñan al encantado público como se baila en el gran Tropicana, el cabaret más famoso del mundo y uno de los símbolos más importantes de la cultura Cubana.

Armando Antonio Romero III

2011-09-02T22:59:00.002+02:00

To su za nas španska sela

Sanja Panjesković

„Časopis Refleho je posvećen hispanizmu“, kažem i susretnem se sa zbunjenim pogledom sagovornika, „Aha“ odgovorom i pokušajem da plasira neku drugu temu razgovora.

Široko nepoznavanje termina hispanistika ne obeshrabruje. Zapravo, ukazuje na prostor koji treba da se popuni. I tu počinje delatnost Refleha: hispanistika se, u širem smislu reči, odnosi na proučavanje jezika, književnosti i kulture zemalja španskog govornog područja (Španije i Hispanske Amerike). Termin se vezuje za reč Hispania, kako su Rimljani nazivali Iberijsko poluostrvo. Eto, sasvim je jednostavno i već možemo „razvezati“ priču – o otkriću Amerike, o gaspaću, o Markesu, flamenku i tangu, o Daliju, Nadalu ili Maradoni... Upitno podignuta obrva i komentar „to su za mene španska sela“ odmah može da se zaobiđe.

Verujem da su se mnogi od vas zapitali odakle nama izraz „španska sela“, kad Srbi i nisu imali običaj da se sa njima susreću? Zapravo, izraz se među nas „ušunjao“ još davne 1905, objavljivanjem Geteovog dela Jadi mladog Vertera (Die Leiden des jungen Werthers, Johann Wolfgang von Goethe) u srpskom prevodu Branka Mušickog. Geteova konstrukcija spanische Dörfer doslovno je prevedena na srpski - španska sela, kao izraz za nešto nerazumljivo. Ne može se, međutim, reći da je izraz bio uobičajen u Nemačkoj. Sam Gete je konstrukciju napravio spajanjem dva nemačka izraza: „češka sela“ (böhmische Dörfer) i „to je za mene španski“ (das kommt mir spanisch for). Češka sela su zapravo bila nepoznanica za nemačke vojnike, koji su kroz njih prolazili u 17. veku tokom Tridesetogodišnjeg rata. S druge strane, izraz „to je za mene španski“ Nemci su skovali jer je za njih to primer jezika iz koga ne mogu da rastumače ni reč. Vođeni sličnom logikom, mi kažemo „je l’ ja pričam kineski?“

Okolo – naokolo, i nismo došli do istorijske veze sa hispanistikom, ali se zato možemo pohvaliti malo poznatom vezom sa španskom kraljevskom porodicom: španska kraljica Sofija (Sofía de Grecia y Dinamarca) krštena je kuma našeg prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, dok je španski kralj Huan Karlos (Juan Carlos I de Borbón) ujak srpskim prinčevima. Naime, princeza Marija de Glorija od Orleana i Bragance (Dona Maria da Glória de Orléans e Bragança e Bourbon) prva je supruga Aleksandra Karađorđevića i majka njegovog sina Petra i blizanaca Filipa i Aleksandra. Ključna činjenica je srodstvo Marije de Glorije sa kraljem Huanom Karlosom - njihove majke su rođene sestre. Na taj način je praktično došlo do orođavanja dva dvora, srpskog i španskog.

Istorijsku vezu sa Španijom pronalazimo i ranije, u učestvovanju srpskih boraca u španskom građanskom ratu (1936-1939), dok smo intenzivniji diplomatski dijalog sa zemljama Hispanske Amerike ostvarili kroz Pokret nesvrstanih zemalja, čiji se prvi samit održao u SFRJ (1961). I mada danas mnogi Hispanoamerikanci ne znaju ni gde je Srbija, starije generacije nas pamte po drugu Titu.

Kada se sve sabere, Srbija, ipak, nema dugu tradiciju kulturne interakcije sa Španijom, za razliku od drugih evropskih zemalja (Francuska, Nemačka, Engleska, Italija...), sa kojima od davnina imamo čvrste veze na svim poljima kulture. Posrednici u kulturnom dijalogu sa Španijom dugo su bili jedino Sefardi (španski Jevreji), koji su po progonstvu iz Španije naselili Balkan, a u Beograd dolaze posle 1521. godine. Dugo se mislilo i da, osim retkih izuzetaka, kulturnih podudarnosti nema. Ipak, mnogi hispanisti današnjice su nas razuverili.

U knjizi Srbija i Španija: književne veze, Krinka Vidaković Petrov u formi eseja govori o povezanosti ove dve zemlje: od sličnosti između srpskih tardicija i običaja sa galisijskim i baskijskim, sličnosti španskog romansera sa našim narodnim pesmama (takođe prenošenim usmeno sa kolena na koleno), do sličnosti između avangardnih pisaca... Španija se javlja u putopisima Rastka Petrovića, a najviše iznenađuje to što se Kosovski boj pominje u knjizi anonimnog katalonskog autora!

Zahvaljujući stručnjacima našeg vremena, hispanistika u Srbiji polako, ali sigurno, zauzima svoje istaknuto mesto. Veliki je broj kritika i srpskih prevoda dela velikih umova hispanske književnosti. Kod mlađih generacija interesovanje za hispanski svet podstiču popularne televizijske serije na srpskim programima, poput Seranovih, kao i uspešni sportisti iz ovih zemalja, muzičari, filmovi i pesme živih latino ritmova. Španki jezik se uvodi u sve više privatnih i državnih škola, a sve je veći broj i manifestacija sa hispanskom tematikom.

Na članovima Društva hispanista je da nastave da istražuju i na kvalitetan način promovišu hispansku kulturu i španski jezik, i pokažu Srbiji da se hispanistika ne svodi na meksičke sapunice:-)

2011-09-02T22:42:00.001+02:00

Imena zemalja pletu priče

Sanja Panjesković

Izvor: Ricardo Soca, La fascinante historia de las palabras i Nuevas fascinantes historias de las palabras: http://www.elcastellano.org/palabra.php?q=mexico

Španski je na prvom mestu po rasprostranjenosti u odnosu na romanske jezik e, drugi po redu jezik u svetu po broju maternjih govo rnika (iza mandarinskog kineskog), tre ći po ko rišćenju na internetu, a očekuje se da će ga do 2050. govo riti 10 odsto svetske populacije! Kao zvanični jezik go vori se u veli kom broju zem alja Evrope, Amerike, A zije, Afrike i Okenaniije. S ami nazi vi zemalja španskog govornog područja s vedoci su kulturne raznov rsnosti, istorijskog razvo ja i narodnih predanja mnogih naroda ovog ve likog prostranstva. Šta nam otkr iv a etimologija naziva zemalja?

Argentina

Kada je Sebastijan Gaboto (Seba stián Gaboto) 15 26. prolazio est ua rom na ušću reke Urugvaj u Atlantik, ugl edao je ogromne količin e srebra u rukama Indijanaca i tu terito riju nazva o Sre brna reka ili na španskom Rio de la Plata. Gaboto tada nije znao da područje Argen tine nikada nije obilov alo srebrom i da je plemeniti metal u rukama Indijanaca zapravo pljačka ški plen otet portugalskoj po morskoj eksped iciji. Ipak , naziv estuara se zadržao, da bi i sama Argentina sličnom logikom dobila „dr ag oce no“ ime, po latinskom prevodu reči srebro - argentum.

Ecuador
Ekv ador, južnoamerička zemlja na obali Pacifika, do b ila je naziv

zahvaljujući svom geo gra fskom polož aju – kroz nju prolazi zamišljena kružn ica koja opasuje zemlju na podjednakoj udaljenosti od polova – ekvator. Reč ekvator potiče iz latinskog æ quus (isti, jednak).

Espa ña

Naziv Španija pot iče od grčke reči Hispanía, da bi njen varijetet Spanía prvi put pomenuo geograf Artemidoro iz Ef esa (Artemidorus Ephesius) u prvom veku pre nove ere. U istom periodu prelazi u latinski i p ronalazimo je kod Julija Cezara (Julius Caesar) koji j e rečju Hispania oz načavao prostor oko reke Ebro. Ujedinjenjem Kastilje i Aragona venčanjem Katolič kih kraljeva (Los Reyes Católicos), Hispania se us taljuje kao ime novoosnovane zemlje.

Mnogo je teorija o poreklu ovog nazi va. Pretpostavlja se da potiče od reči Isephanim. Na punskom, koji su govorili Feničani iz Ka rtagine, ova reč označava „obalu zečeva“, kojih je bilo mnogo u Andaluziji, gde su Fen ičani osnovali Kadis, najstariji grad Zapadne Evrope, pre tri hiljade godina. U prilog ovoj teoriji ide podatak da je na rimskom novcu u Hadr ijanovoj epohi Španija je bila predstavljana kao dama koja sedi, sa zecom pored nogu.

Guatemala

Gvatemali su ime nadenuli španski konkistadori prilagođavajući špan skom jeziku izraz Quauhtemallan, što na nauatl jeziku znači „šumoviti predeo“, po nepr eglednim prostranstvima šuma. Gvatemala je kolevka civiliz acije Maja, posebno poznate po dostignućima u oblasti astronomije, što je i holivudsku produ kciju navelo da ekranizuje navodno proročanstvo Maja o smaku sveta 2012. godine.

Honduras

Kada je Kolumbo (Cristóbal Colón), nakon prisustvovanja misi na teritoriji Hondurasa, krenuo nazad za Evropu, iznenadio ga je ciklon, toliko snažan da je njegov brod bio na rubu da potone zajedno sa posadom. Na sreću, nakon preživljenih strahota vreme se smirilo i ljudi su bili spašeni. Legenda kaže da je Kolumbo tada uzviknu: „Gracias a Dios que hemos escapado de aquellas honduras!” („Hvala Bogu da smo se izbavili iz onih dubina!”) Tako je po strašnim dubinama (honduras) ova država dobila ime.

México

Poreklo naziva Meksiko pronalazimo u nauatl jeziku, u rečima metztli (mesec), xictli (centar) i co (priloški sufiks za mesto). Po ovoj teoriji, naziv Meksiko označava “mesto u centru Meseca”

odnosno “mesto u jezeru Meseca” kako su Astečki narodi nazivali jezero Tekskoko, na kome je podignut Tenoćtitlan, prestonica Astečkog carstva, koja je na vrhuncu svoje moći bila jedan od najvećih gradova sveta! Prema nekim autorima, simbolično značenje reči Meksiko bilo bi “centar sveta”. Prema manje priznatoj teoriji, Meksiko zapravo znači “mesto gde živi Huitsilopoćtli”, odnosno bog Sunca i zaštitnik grada Tenoćtitlan, koga su asteci nazivali i Mexi.

2011-09-02T22:31:00.001+02:00

¡SVET SLAVI ŠPANSKI!

Milica Milosavljević

Foto: Institut Servantes u Beogradu, sajt www.eldiae.es

Ove godine je obeležen treći po redu dan španskog jezika u organizaciji svih 78 centra Instituta Servantes iz 44 zemlje sveta!

Ako ste se 18. juna našli na ulicama nekog od svetskih glavnih gradova, ukljičujući i Beograd, verovatno vas je u mimohodu prošlo jato šarenih balona praćeni raspevanim i razigranim ljudima. Ova fešta boja, pokreta i zvukova je bila ništa drugo do proslava svetskog dana španskog jezika, poznatijeg kao El día E!

Ove godine je obeležen treći po redu dan španskog jezika u organizaciji svih 78 centra Instituta Servantes iz 44 zemlje sveta! Svetski program je u ovom danu brojao preko 500 aktivnosti planiranih, kao i brojna pojavljivanja poznatih ličnosti hispanskog sveta, poput grupe Los Ćokolatinos (Los Chocolatinos) u Madridu, nobelovca Maria Vargas Ljose (Mario Vargas Llosa) u Pekingu, koncerta Hulijete Venegas (Julieta Venegas) i Natalije Lafourkade (Natalia Lafourkada) u Bordou, kubanskog pisca Reinalda Montera i Kuitirbe (Reinaldo Montero y Cuitirba) u Atini itd.

Kao i svake godine, proslava je tradicionalno otpočela u 12 časova po lokalnom vremenu svake od zemalja, sa „kišom reči“ sa

fasade svakog centra Instituta Servantes - spektakl koji svakom prolazniku usmeri pogled ka nebu. Posle „kiše reči“ program svakog gra da je tekao zasebno, ali sa istim ciljem – slavlje velike popularnosti španskog jezika i kulture!

U Beogradu su polaznici kurseva španskog jezika, ili drugim rečima iskusni igrači, bili poslati u potragu za blagom. Učesnici su prateći tragove i tumačeći znakove tražili i, u zavisnosti

od njihovog poznavanja jezika, pronašli nagradu. Beograđani su takođe bili upoznati sa preko 2.000 kilometara dugim putanjama španskog junaka i legende El Sida preko dokumentarca Sidov put (Camino del Cid). Kao šlagvort su došle projekcije filmova iz Španije, Meksika, Kube i Argentine.

Querétaro proglašen

za najlepšu špansku reč

Između ostalih aktivnosti, fanovi su na sajtu www.eldiae.es glasali za najpopularniju reč na španskom, po predlozima poznatih ličnosti kao što su Antonio Banderas -

alegría, Alehandro Sa ns - flamenco, Šakira - maliflua, Ana Marija Matute - resplandor, Mario Vargas Ljosa – libertad itd. Pobedničku reč je, po broju dobijenih glasova, predložio meksički glumac Gael Garsija Bernal - Querétaro, dok su drugo i treće mesto zauzele sueño i gracias.

Isti sajt je organizovano i međunarodno takmičenje (90 zemalja sveta) u rešavanju ukrštenih reči na španskom, koje je brojalo 70।000 odigranih partija!

500 miliona maternjih govornika
španskog u svetu

U svetu se broji 500 miliona nativnih govornika španskog jezika! Po ovom broju španski zauzima drugo mesto na listi svetskih jezika. Španski se, međutim, ne koristi samo u zemljama gde je na poziciji zvaničnog jezika. Samo u zemljama Evropske unije (ne ubrajajući Španiju) blizu 30 miliona ljudi se služi španskim jezikom. Na američkom kontinentu Brazil broji 5,5 miliona, a SAD 40 miliona govornika španskog jezika. Kako istraživanja predviđaju, SAD će 2050. godine biti zemlja sa najvećim brojem govornika španskog na svetu.

2011-09-02T22:25:00.005+02:00

Refleho preporučuje…

Najbolje španske romane 20. veka

Priredila: Marija Gudurić

Izvori: www.laguna.rs i Reflejo verano 2010 (http://www.drustvohispanista.rs/e-casopis.htm)

Lagunina edicija Najbolji španski romani druge polovine 20. veka je rezultat želje da se predstave dela koja su predstavljala pomak u proznom stvaralaštvu španskih pisaca, ali i dela koja mogu da izazovu pažnju i zanimanje naše čitalačke publike. Teme su raznovrsne i dela se žanrovski razlikuju. Idu od istorije, satire, egzotike do epske fantastike. Zajednički im je odnos prema stvarnosti Španije, njenoj istoriji, sadašnjosti i budućnosti – rekao je za Refleho prof. dr Dalibor Soldatić (intervju sa prof. dr Soldatićem čitajte u Reflehu, izdanje verano 2010).

Tamo gde su žene (Donde las mujeres) – Alvaro Pombo (Álvaro Pombo)

Prevod: Jasmina Nikolić

Duboka i potresna priča o naizgled samodovoljnim ženama, suvišnim muškarcima, ljudima koji svesno i slobodno biraju svoj put i drže ga se do kraja. Junakinja, najstarija ćerka u porodici, kroz niz događaja i otkrivanje jedne porodične tajne, otkriva pravo lice mistifikovanih stanovnika tog utvrđenja za koje je mislila da su superiorna bića.

Istina o slučaju Savolta (La verdad sobre el caso Savolta) – Eduardo Men dosa (Eduardo Mendoza)

Prevod: Jasmina Nikolić

U romanu u kojem niko nije onaj za koga se izdaje, gde se ispod površine neizmernog prijateljstva, drugarstva i ljubavi kriju spletke, prevare i izdaje, preneti smo u grozničavu atmosferu prve polovine XX veka, u Španiju koja je tek na pragu velikih istorijskih iskušenja. Istina o slučaju Savolta uvodi čitaoca
u mračni svet radničkih anarhističkih pokreta.

Znaci identiteta (Señas de identidad) – Huan Gojtisolo (Juan Goytisolo)

Prevod: Dalibor Soldatić

Tragajući za sopstvenim identitetom, Alvaro Mendiola, španski izgnanik u Parizu, fotograf u svetskoj novinskoj agenciji, lista porodični album i rekonstruiše portret španske građanske porodice, krvavi građanski rat, studentske godine, veliki štrajk u Barseloni 1951. godine, život ilegalaca, izgnanstvo, preispitujući istovremeno i sopstveni stvaralački rad.

Zatvoreno polje (Campo Cerrado) – Maks Aub (Max Aub)

Prevod: Igor Marojević

Ovaj roman, predstavlja priču o životu mladog Katalonca Rafaela Lopeza Seradora. Rafael kreće vozom iz malog mesta u blizini Valensije u Barselonu pred početak španskog građanskog rata. U novom gradu pronalazi uzburkanu p olitičku atmosferu, dijalektička i fizička sučeljavanja, nacionaliste, an arhiste, falangiste, ministre i

šougerle. Njegova lutanja dovešće ga u kontakt sa silama koje će uništiti Republiku i odrediti krvavi tok španskog građanskog rata.

Don Huan (Don Juan) – Gonsalo Torente Baljester (Gonzalo Torente Ballester)

Prevod: Ana Marković

Rođen kao Andalužanin, a Galisijac po opredeljenju, Torenteov Don Huan oseća se pre svega kao Tenorio – veoma je veran porodici i tradiciji. Uvek je u društvu Leporela, đavolka koji se skriva pod maskom naklonosti ka teologiji i redovnicima. Svuda ga prati i Sonja, lepa crvenokosa Šveđanka. Os uđen da živi sve dok ima ljudi koji veruju u njegovo postojanje, obitava na nestalnom rubu između čarolije i sna.

Zaboravljeni kralj Gudu, prvi deo (Olvidado rey Gudú) – Ana Marija Matute (Ana María Matute)

Prevod: Igor Marojević

Naslovni junak ovog dvotomnog romana, kralj srednjovekovne države Olar, smeo je, lukav, neumoljiv i vrlo uspešan vladar, ali nije u stanju da voli. Ove mogućnosti ga lišava državni vrač i učitelj, kako bi Gudu u vladanju imao što manje prepreka. Međutim, ako mu je u ratovima pomogao da znatno proširi granice kraljevine koju je nasledio od svog oca Volodiosa, nedostatak osećanja se okrenuo protiv Gudua ubrzo pošto se on oženio lepoticom, detinjastom princezom.

Zaboravljeni kralj Gudu, drugi deo (Olvidado rey Gudú) – Ana Marija Matute (Ana María Matute)

Prevod: Igor Marojević

Izuzetno maštovita radnja smeštena je u srednji vek i pripoveda o postanku i širenju kraljevstva Olar. Mnoštvo likova, pejzaža i avantura prepliću se pred očima čitaoca u zapletu koji se nosi sa večnim temama: željom za moći i osvetom, nepoznatim, strahom, zadovoljstvom osvajanja, ljubavlju i nežnošću. Zaboravljeni kralj Gudu je poput priče za decu koja je namenjena odraslima, knjiga o istoriji čoveka.

Agire, gnev božji (La aventura equinoccial de Lope de Aguirre) – Ramon H. Sender (Ramón J. Sender)

Prevod: Dalibor Soldatić

Agire, gnev božji je veličanstvena freska o osvajanju Novog sveta i potrazi za mitskim Eldoradom u bespućima Amazonije, o tragičnom susretu Zapada s „tužnim tropima“, devičanski nedirnutim svetom južnoameričkih Indijanaca. Kroz ovaj nezaboravni roman-hroniku promiču halucinantni likovi Lopea de Agirea – konkistadora, buntovnika i tiranina – nestvarno lepe donje Ines, tanane devojčice Elvire i niza drugih.

Igre poznog doba (Juegos de la edad tardía) – Luis Landero (Luis Landero)

Prevod: Ana Marković

Ovaj roman je neobična pripovest o vrtoglavoj igri čežnje, mašte i potrage za identitetom sitnog kancelarijskog službenika koji, prepušten monotoniji svakodnevice, bez prijatelja i iskrene ljubavi, u nekoj vrsti nehotičnog unutrašnjeg izgnanstva, daleko od vreve sveta i velikog grada koji ga okružuje, nenadano oživljava mladalačke snove i maštanja, ispredajući složenu i zavodljivu mrežu obmane koja će dostići neslućene razmere.

Belver Jin (Bélver Yin) – Hesus Ferero (Jesús Ferrero)

Prevod: Dalibor Soldatić
Kini neponovljivog rafinmana i čulnosti, okruženi tajnim sektama i obrednim zločinima, žive Belver Jin i Nitija Jang, brat i sestra ujedno ljubavnici. Povezani su neraskidivim vezama, kao dva dela jednog istog tela, lice i naličje jednog jedinstvenog bića, sveti simbol jedinstva. Autor je ispevao pesmu slobodi, pravu na maštanje, na društveno neprihvatljive seksualne odnose i ljudski život kao pustolovinu i rizik, odbacujući istovremeno tradicionalne filozofske dogme i doktrine.

Hronika o zapanjenom kralju (Crónica del rey pasmado) – Gonsalo Torente Baljester (Gonzalo Torrente Ballester)

Prevod: Dalibor Soldatić

U davnoj prošlosti španskom kralju se prohtelo nešto neobično, što je izazvalo veliku gužvu na dvoru i duge i oštre rasprave među sveštenstvom, moralistima, inkvizitorima i dvorjanima: poželeo je da svoju suprugu, kraljicu, vidi nagu. Budući nečuvena, ta želja postaje predmet rasprava među kraljevim podanicima i među narodom.

2011-09-02T22:16:00.001+02:00

Svi hispanski nobelovci

Armando Antonio Romero i Milica Milosavljević

Prevod sa španskog: Jelena Jovanović

Izvori: http://premiosnobeles.blogspot.com/

http://tallcute.wordpress.com/2008/02/09/los-7-premios-nobel-espanoles/

http://es.wikiquote.org

Hose de Ećegeraj i Eisagire (1832-1916, José de Echegaray y Eizaguirre, Španija)

Dobitnik Nobelove nagrade ze književnost 1904. Pored svog uspeha u literaturi, Ećegeraj je bio renesansni čovek, bavio se inženjerstvom, matematikom i dramaturgijom. Štaviše, smatrao se najuticajnijim španskim matematičarem 19. veka. Bio je produktivan do svoje smrti, a sa 83 godine rekao je:

„Ne mogu da umrem, jer ako ću da napišem svoju Osnovnu enciklopediju matematičke fizike, treba mi najmanje 25 godina.“

Santijago Ramon i Kahal (1852-1934, Santiago Ramón y Cajal, Španija)

Dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1906. Verovatno najuticajniji španski pronalazač u istoriji. Njegovi radovi su pomogli da se stvori nova disciplina: neurologija i predstavljali su krucijalni dokaz ćelijske teorije.

„Mozak je svet koga čine brojni neistraženi kontinenti i velika prostranstva nepoznate teritorije.“

Hasinto Benavente (1866-1954, Jacinto Benavente, Španija)

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1922. Kao dramaturg, upustio se u skoro sve dramske rodove. Njegovo delo je bilo bitan pomak u odnosu na Ećegarajin melodramatizam, jer se približavalo ruralnim i gradskim ambijentima sa kostumbristikčkim stilom.

„Naučimo da oprostimo u životu nakon što nam je samima bilo potrebno da nam mnogo oproste.“

Huan Ramon Himenes (1881-1958, Juan Ramón Jiménez, Španija)

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1956. Njegovo najpoznatije delo Platero i ja (Platero y yo, platero – vrsta malog magarca) pripada prvoj fazi njegovog stvaralaštva – osećajnoj. Prati je intelektualna faza sa njegovog putovanja u SAD. Poslednja je samodovoljna faza, proizvod njegovog egzila u Puertoriko posle Španskog građanskog rata.

„Ako ti daju išrafiran papir,okreni drugu stranu.“

Visente Alešandre (1898-1984,Vicente Aleixandre, Španija)

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1977. Pripadao je grupi pesnika Generacije 27 i dobitnik mnogih španskih nagrada za književnost. Iako je bio levičarskog političkog opredeljenja, nije napustio Španiju posle građanskog rata, čak je dobijao nagrade u ovom periodu.

„Biti odan samom sebi je jedini način da budemo odani drugima.“

Kamilo Hose Sela

(1916-2002, Camilo José Cela, Španija)

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1989. Sa svojim delom Porodica Paskuala Duartea

(La familia de Pascual Duarte) započeo je novi stil u književnosti –tremendizam (tremendo – užasan, strašan), koji oslikava realnost u svoj njenoj sirovosti. Njegovo najpoznatije delo Košnica (La Colmena) je bilo cenzurisano zbog erotskih scena sve dok Manuel Fraga Iribarne (Manuel Fraga Iribarne), ministar informacija i turizma frankističke vlade, nije lično odobrio njegovo štampanje.

„Postoje dva tipa ljudi: oni koji prave istoriju i oni koji joj podležu.“

Gabrijel Garsija Markes (1927-, Gabriel Garcia Marquez, Kolumbija)

Dobitnik Nobelove nagrade za kniževnost 1982. Komplikovan život, pun srećnih i veoma teških epizoda, ostavio je dubok trag u srcu. Putem magičnog realizma vodi nas kroz zadivljujuć svet u kojem bez zadrške opisuje svoju strast i bol, osvrćući se pre svega na ljubav i samoću.

„Najgori oblik patnje za nekom osobom je sedeti pored nje i znati da nikada nećeš moći da je imaš.“

Pablo Neruda (1904-1973, Pablo Neruda, Čile)

Dobitnik Nobelove nagrade 1971. U fascinantnom opusu dela obeleženim usudnim životom, majstorski se prepliću opis njegovog ličnog života, njegovih ironija, ljubavi i bolnih odricanja. Zahvaljujući svom dubokom, ironičnom i elokventnom pripovedanju priznat je za jednog od dvadeset šest najznačajnijih autora književnosti zapada svih vremena, pa i više od toga, za „najvećeg pesnika 20. veka, ne samo na španskom jeziku, već uopšte“ od strane samog Garsije Markesa.

„Za moje srce su dovoljne tvoje grudi, za tvoju slobodu su dovoljna moja krila.“

Gabrijela Mistral (1889-1957, Gabriela Mistral, Čile)

Dobitnica Nobelove nagrade 1945. Fascinirala je čitaoce svojim pričama koje obiluju strašću, ljubavlju i bolom. Bila je veliki pobornik prosvetiteljstva i obrazovanja u svojoj zemlji. Svoj živo t je posvetila deci, iako ih sama nije imala.

„Budućnost dece je uvek danas. Sutra će biti prekasno.“

Migel Anhela Asturijasa (1899-1974, Miguel Ángel Asturias, Guatemala)

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1967. Ljubav prema svojoj zemlji i korenima uticala je na njegov profesionalni razvoj koji, koristeći magični realizam, u svom delu opisuje domorodačku (indijansku) mitologiju, kao sredstvo borbe protiv potla čivanja seljaka iz njegovog naroda. U delu su prisutni glasovi i lica beščašća i nepravde, ali u kontekstu surove kolonijalne eksploatacije.

Citat: „Prislonivši uši na živu mapu tvoje zemlje koju nosim ovde, ovde na svojim rukama, čujem zvuk tvojih zvona, treperenje tvojih zvezda.“

Oktavijo Pas[1](1914-1998, Octavio Paz, Meksiko)

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1990. U njegovom delu nailazimo na obilje stilova, svih razvijenih sa podjednakim umećem. Istražujući nadrealizam i egzistencijalizam često se obazire na svoju opsednutost begom od vremena, što je rezultiralo stvaranjem tehnike poznate pod imenom prostorna poezija, koja je u suprotnosti sa vremenskom i poezijom diskursa.

„Uvek stoj iza čoveka koji puca i ispred čoveka koji sere. Tako ćeš uvek biti sačuvan od metaka i govana.“

Mario Vargas Ljosa (1936, Mario Vargas Llosa, Peru)

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2010. Oprobao se u nizu književnih rodova. Važna odlika njegovog dela je eksperimentisanje, zbog čega slovi za majstora novelističke strukture, u kojoj je imao i zapaženu ulogu kao inovator u domenu pripovedačke tehnike i stila. Njegovo delo pokazuje najrazličitije odlike, od humora i komičnosti do tragične kulminacije.

„Piše se da bi se popunile praznine, radi osvete realnosti, protiv okolnosti,“ rekao je, ukazujući na to da je veliki deo njegovog opusa zasnovan na iskustvima iz ličnog života.

2011-09-02T22:00:00.001+02:00

Upoznajte Beograd kroz hispanizam

Bojana Vujnić

Zamislite da se šetate nekim španskim gradom i naiđete na ulicu koja se zove Ivo Andrić? Da li biste bili iznenađeni? Koliko biste fotografija napravili sa vašim likom ispred tog natpisa? Verovatno bi isti osećaj imao i neki Španac kada bi u Beogradu naišao na Servantesovu ulicu. Refleho je krenuo tragom ulica koje bi špance i hispanoamerikance iznenadile, a Beograđane upoznale sa skrivenim delovima grada. Da bi nam istraživanje ulica bolje išlo, morali smo prvo da „ćoškarimo“.

Svoj ćošak u Beoradu 2006. godine dobio je poznati španski nadrealistički umetnik Salvador Dali (Salvador Dalí). Umetnička, multimedijalna, a za neke i obešenjačka trupa Ilegalni poslastičari 2006. godine stavila je u jedan neugledni ćošak na uglu Simine i Kapetan Mišine ulice tablu sa natpisom Ćošak Salvadora Dalija. Ona izgleda kao i svaka ulična tabla u Beogradu, razlika je u tome što je postavljena pod drugačijim uglom. Plava tabla sa natpisom na ćirilici presavijena je pod pravim uglom i postavljena na ulegnuće zida zgrade na uglu ovih ulica. Time je prikazan svakodnevni objekat u neočekivanoj formi, ono što je i sam Dali radio kroz svoja dela.

Ko god je prošao pored ovog ćoška nije ostao ravnodušan, čak su i Opštinske vlasti odobrile legalizaciju Ćoška i sada se samo čeka njegov ulazak u oficijelni spisak beogradskih ulica.

Tragom oficijelnog spiska ulica, rešili smo malo da se pokrenemo i sa Dorćola premestili smo se na Karaburmu. Tamo smo zatekli dve ulice skoro jedna pored druge. Te ulice nose nazive poznatog španskog i čileanskog pesnika, Garsije Lorke (García Lorca) i Pabla Nerude (Pablo Neruda). Ulice su verovatno slučajno postavljene u neposrednoj blizini, ali zanimljivo je da su i tokom života Lorka i Neruda bili bliski. Lorkina smrt u Španskom građanskom ratu ostavlja trag u Nerudinom životu. On tada otkriva novi smisao pisanja poezije i posvećuje se političkim i socijalnim temama.

Sa Karaburme put nas je put odveo do Zvezdare, tačnije Učiteljskog naselja, gde se nalazi Madridska ulica. Na taj način približena su dva glavna grada Španije i Srbije.

Potom smo prešli most i odišli do Novog Beograda i ulice Španskih boraca, koja je dobila ime po Jugoslovenima koji su se borili kao dobrovoljci (Voluntarios de la libertad) u Španskom građanskom ratu 1936-1939. godine. Borili su se protiv Frankovog režima u sklopu Internacionalnih brigada zajedno sa borcima iz različitih delova Evrope i Amerike. Pretpostavićete da odatle dolazi i naziv ulice Internacionalnih brigada na Vračaru.

Broj Jugoslovena u Španiji nije bio mali, oko 1.500 je učestvovalo u borbama, veliki broj njih je poginuo, a mnogi su nakon Španije stigli u logore u Francuskoj. Takođe, postoje i ulice sa ličnim imenima tih boraca, neke od poznatijih su su Žikice Jovanovića Španca, Branka Krsmanovića, Veljka Vlahovića, Koste Nađa, Petra Drapšina...

Nadanuti putovanjima Don Kihota, nastavili smo potragu i stigli do Zemuna gde smo naišli na Servantesovu ulicu. Migel de Servantes (Miguel de Cervantes) najpoznatiji kao autor prvog modernog romana Don Kihot (Don Quijote), ali ne smemo zaboraviti i ne pominjati i njegove Uzorne novele (Novelas ejemplares) i Međuigre (Entremeses).

Kao i uvek, Servantes nam je proširio vidike i odveo nas je van Beograda, pravo u Šabac, gde smo naišli na još jednu ulicu sa njegovim imenom. Stigli smo i do Niša u kome se nalazi ulica ništa manjeg imena od Servantesa, ulica Garsija Lorke, jednog od najuticajnijih i najpopularnijih pesnika 20. veka.

Nismo želeli da se ovde završi naše putovanje. istražujemo i dalje, ali želimo da uključimo i vas. Ako imate informaciju ili zanimljivu priču o nekom mestu u Srbiji koje je u vezi sa Španijom i Hispanskom Amerikom, javite nam. Naš mejl je novinarskadh@gmail.com.

2011-09-02T21:58:00.001+02:00

Pikaso i Neretva

Bojana Vujnić

Partizanski film, zasnovan na istinitim događajima iz Drugog svetskog rata, Bitka na Neretvi iz 1969. godine smatra se najboljim i najskupljim filmom snimljenim u Jugoslaviji.

Osvojio je brojne nagrade, a bio je nominovan i za Oskara. Ono što nije poznato mnogim ljudima je to da je i poznati španski slikar Pablo Pikaso (Pablo Picasso) dao svoj doprinos ovom filmu.

Priča počinje kada je Bulajićev film Skopje 63 dobio nagradu na filmskom festivalu u Kanu. Tim filmom Pikaso je bio oduševljen. Bulajić mu je potom ponudio da uradi plakat za njegov sledeći film Bitka na Neretvi. Pogledavši film i proučivši dešavanja u filmu, Pikaso je prihvatio posao.

Plakat je štampan u ograničenom tiražu i svaki je bio potpisan na poleđini. Zanimljivo je da Pikaso za honorar nije puno tražio. Jedini zahtev mu je bio da dobije 12 boca vina iz Jugoslavije.

Pablo Pikaso, začetnik kubizma i rekorder u broju umetničkih radova, iza sebe ostavio je nekoliko hiljada dela. Među tim delima nalaze se samo dva filmska plakata. Jedan je uradio za španski film Andaluzijski pas iz 1929. i jedan za film Bitka na Neretvi 1969.

2011-09-02T21:56:00.000+02:00

Tito među velikanima u meksičkoj ulici Reforme

Javier Gutiérrez Lozano

Prevod: Jelena Jovanović

Čak i mene, koji sam rođen u glavnom gradu Meksika, iznenadilo je kad sam jednog dana prilikom šetnje naleteo na statuu Josipa Broza Tita usred glavne avenije ove metropole…

Poreklo ove statue je, međutim, misterija za ceo grad. Međutim, skupljajući priče i legende iz meksičkog naroda možemo ispričati ponešto.

Ko je Tito, pitaće se 80 odsto Meksikanaca. „Naravno, to je statua koja se nalazi posle statue Vinstona Čerčila“, odgovoriće polovina stanovnika raskošne zone Polanko u astečkoj prestonici. Međutim, besmisleno je u jednom balkanskom časopisu pisati o tome ko je bio Tito.

Sa dolaskom 60-ih godina i pooštravanjem Hladnog rata između Istoka i Zapada, u borbi za prevlast u svetu osnovan je Pokret nesvrstanih država – onih koje su održavale ravnotežu i nisu učestvovale u pomenutom konfliktu. Poznato je da je prvi skup održan u glavnom gradu Srbije i da se među svima koji su bili zainteresovani za „svrstavanje“ našla i moja zemlja, što je iznedrilo čvršću veza između Meksikanaca i Srba. Srbija je, pored Egipta i Indije, prva od članica pokreta koja je zaslužna za rođenje ovog diplomatskog bratstva. Verujem da se u tome može tražiti poreklo Titove statue u ulici Reforme.

Žao mi je što velika većina Meksikanaca – zbog niskog obrazovanja koje je poznato svakom Meksikancu – ne zna ko je bio Josip Broz. „Tito, onaj iz viceva i izreka?” Tako kažu neki moji zemljaci. A još žalosnije je to što ja, kao predstavnik meksičkog novinarstva u inostranstvu, nesumnjivo poznajem Brozovu biografiju, ali o poreklu ove statue ne znam gotovo ništa.

U ovoj priči tačno je, znali to Meksikanci ili ne, da je istorijska veza između Jugoslavije i naše zemlje neosporna, a ova skulptura je živi primer tome.

Jedno je sigurno – u centru glavne ulice jednog od najvećih gradova na svetu nalazi se statua Josipa Broza, na udaljenom kontinentu u odnosu na zemlju odakle ova ličnost potiče. Strukturu osrednje veličine bez rđavih grafita i dalje posmatra više od trideset miliona ljudi!

Ono što je iznenađujuće je to što se, uprkos izlasku Meksika iz Pokreta nesvrstanih, političkim promenama i modernizaciji sveta, usred ove betonske džungle nalazi Tito, koji je preživeo istorijsko razaranje koje jedan „robotizovan” grad svakodnevno sprovodi.

U mnoštvu betona i desetina miliona ljudi, tamo u gradskoj vrevi oslepljenoj ranijim godinama, stoji Josip Broz kao sladak ožiljak nekadašnjeg bratstva.

2011-09-02T21:55:00.001+02:00

REFLEHO RAZGOVORI S POZNATIMA

Izbor citata: Milica Milosavljević

Mersedes Felisitas Ruis Sapata (Mercedes Felicitas Ruiz Zapata), ambasadorka Meksika u Srbiji:

U Meksiku je poznato da je Srbija zemlja koja se na kraju sukoba 90-ih godina opredelila za budućnost svojih građana i u tom procesu je napredovala. Kada Meksikanci dođu u posetu, uvek se iznenade lepotom gradova, kulturnim nasleđem i prijatnom sredinom koja se opaža šetajući ulicama.

Intervju radila: Bojana Vujnić, REFLEJO EDICION ESPECIAL 2010

Sonja Amelio (Sonia Amelio), meksička balerina nakon nastupa u Narodonom pozorištu u Beogradu: Posle koncerta sam u restoranu imala priliku da čujem srpsku muziku. Oduševila sam se! Ako san može da se ostvari, moj san bi bio da se vratim ovde.

Intervju radila: Bojana Vujnić, REFLEJO EDICION ESPECIAL 2010

Sanja Ninković, srpska balerina Narodnog pozorišta nakon nastupa u Meksiku:

U taverni Kasa marijaći (Casa mariachi) prisutstvovali smo pravom spektaklu... Meksikanci sa sombrerosima na glavi pozivali su goste na ples. Igrajući na bini sa njima, uvideli smo da se, bez obzira na razlike u jeziku i kilometrima, na isti način provodimo uz muziku.

Intervju radila: Sanja Panjesković, REFLEJO EDICION ESPECIAL 2010

Dr Nele Karajlić:

Kada sam 2001. prvi put otputovao u Latinsku Ameriku, u okviru turneje Zabranjenog pušenja, ceo bend se zaljubio u Argentinu, da bi se ta ljubav potom proširila na Čile, a zatim i Urugvaj, Venecuelu i Kolumbiju. Ja sam, u stvari, jedan od onih koji su potpuno očarani i zaljubljeni u Latinsku Ameriku... Španija ima jednu od najvećih kultura na svetu. Sigurno je lakše ustoličiti demokratiju ako ste 300-400 godina „držali” čitav jedan kontinent.

Intervju radila:: Milica Milosavljević, REFLEJO INVIERNO 2011

Soe Valdes (Zoe Valdés), kubanska kniževnica:

Budući da sam živela u komunističkoj zemlji imala sam veliku potrebu da se putem književnosti oslobodim tenzije i u njoj nađem utočište. Pisci koji su živeli u sličnim situacijama u kniževnosti nalaze sredstvo da iskažu svoje suzbijene strasti i buntovništvo. Verujem da i srpski pisci pišu na sličan način.

Intervju radila: Katarina Krstić, REFLEJO INVIERNO 2011

Prof. dr Dejan Mihailović:

Latinsku Ameriku i Srbiju razdvaja geografija, a povezuje ih istorija. Tu pre svega mislim na zajedničku kolonijalnu prošlost koja je latinoameričke zemlje i Srbiju „smestila'' na periferiju svetskog kapitalističkog sistema, ostavljajući im u nasledstvo tradicionalnu političku nestabilnost i problem ekonomskog razvitka.

Intervju radila: Jelena Krstić, REFLEJO INVIERNO 2011

Huan Gabrijel Vaskes (Juan Gabriel Vázques), kolumbijski pisac:

Ne bavi se pisanjem ako bez toga možeš da zamisliš život.

Intervju radila: Sanja Panjesković, REFLEJO VERANO 2010

Fransiska „La Ćika” Grima (Francisca “La Chica” Grima), flamenko plesačica iz Sevilje:

Flamenko mora da postane nečin života ako želiš da se njime baviš i da u tome budeš dobar. Kada živiš u Triani, noći i dani ti prolaze u flamenko lumperajkama uz muziku, igru, pesmu, na ulici Betis, u barovima, u salama, akademijama plesa, to je 24-časovna predaja, pomalo i opsesija, a pre svega princip.

Intervju radila: Sanja Panjesković, REFLEJO VERANO 2010

Pablo Aranda Ruis (Pablo Aranda Ruiz), španski pisac, o svom humanitarnom radu

Sviđa mi se da mislim da je moguće poboljšati svet bar malo. Jedan deo mene je velikodušan, ali radim i iz sebičnih razloga – kada si sa ljudima kojima treba pomoć, ti dobijaš više negó što daješ.

Intervju radila: Bojana Vujnić, REFLEJO VERANO 2010

Dubravka Mijatović, glumica, o pozorišnoj predstavi Miris kiše na Balkanu

Sefardskoj kulturi me je najviše približila muzika, ona me je uvela u celu priču. Kada sam čula te tužne i potresne tonove, sve mi je najednom postalo blizu i sve sam odjednom shvatila.

Intervju radila: Milica Milosavljević, REFLEJO VERANO 2010

Mladen Vušurović, snimatelj i producent filma Moćna mesta Maja i Asteka

Meksikanci su strastveni ljudi kao i mi – vole svoje priče, vole svoju muziku, vole život. Prepoznajemo se u njihovim osmesima, otvorenosti i bliskosti sa ljudima.

Intervju radila: Bijana Vujnić, REFLEJO VERANO 2010

Članovi grupe Ninjos de los ohos rohos (Niňos de los ojos rojos):

Nivo muzičke kulture u Španiji je veoma nizak. Ljudi slušaju samo ono što im se nudi na televiziji i nemaju interesovanja za druge vrste muzike kao ljudi u Srbiji.

Intervju radila: Bojana Vujnić, REFLEJO PRIMAVERA 2010

Prof. dr Jasna Stojanović o Don Kihotu Migela Servantesa:

Trajanje Don Kihota delom se može objasniti i time što je on retko podato ostvarenje koje se može čitati onako kako kome odgovara, tj. u onoliko „ključeva” koliklo je ljudi – čitalaca.

Intervju radila: Milica Milosavljević, REFLEJO INVIERNO 2010

Berta Sera Mansanares (Berta Sera Manzanares), katalonska književnica o antiherojima u svom delu Oči uragana:

Sigurna sam da nikada nikoga ne bih ubila, ali kada bih se našla u takvoj situaciji ne znam šta bih zapravo uradila. Književnost mi sa te strane dozvoljava da ubijam, ali da ne ubijem stvarno, da ne okrvavim stvarno svoje ruke.

Intervju radila: Milica Milosavljević, REFLEJO INVIERNO 2010

Ignasi Riera (Ignaci Riera y Gassiot), španski pisac i novinar

Manuel Vaskes Montalban (Manuel Vázquez Montalbán) je bio neprikosnoveni kritičar Frankove Španije, laički teolog subverzije, analitičar masovne komunikacije, stvaralac novog jezika, zadavao je šamare licemerju društva u dobu dekadencije.

Intervju radile: Ivana Jovanović i Maja Petričević, REFLEJO INVIERNO 2010

Mersedes Martines Valdes (Mercedes Martínez Valdés), ambasadorka Republike Kube u Srbiji

Za 50 godina od uvođenja američke blokade Kubi, našoj zemlji je naneta ekonomska šteta koja se može meriti sa posledicama tri ciklona koja su 2008. pogodila Kubu.

Intervju radila: Sanja Panjesković, REFLEJO OTOÑO 2009

Raul Pulido Sandoval (Raúl Pulido Sandoval), vođa grupe Salsa y punto:

Došao sam u Srbiju u okviru evropske turneje na 15 dana, ali je sudbina želela da ostanem 7 godina.

Pokušavam da stvaram opuštenu i senzualnu muziku koja ima sposobnost da uzbudi i da probudi gomilu strasti.

Intervju radila: Sanja Panjesković, REFLEJO PRIMAVERA 2009

Gabrijel Garsija Montero (Gabriel García Montero), španski pesnik:

Delim Borhesovo viđenje da je književnost ogledalo u kome autor otkriva svoje sopstveno lice.

Intervju radio:: Darko Miletić Cardens, REFLEJO PRIMAVERA 2009

2011-09-02T21:49:00.000+02:00

Refleho preporučuje:

10 najpoznatijih i najnagrađivanijih

hispanskih filmova

Jelena Nađ

Tajna u njihovim očima (El Secreto de sus Ojos), Huan Hose Kampanelja (Juan José Campanella), Argentina, 2009.

Film je režiran po detektivskom romanu La pregunta de sus ojos, Eduarda Saćerija (Eduardo Sacheri), objavljenom 2005. Radnja filma je smeštena u 1999. Godinu, kada penzionisani federalni agent odlučuje da napiše roman ne bi li se oslobodio sećanja na nerešene slučajeve ubistva koja ga progone. Pored brojnih nagrada koje je „pobrao” na filmskim festivalima širom sveta, ovaj film je Argentini doneo i drugog po redu Oskara za najbolji strani film, a ujedno je i jedan od najtiražnijih u istoriji argentinske kinematografije.

Sirotište (El Orfanato), Huan Antonio Bajona (Juan Antonio Bayona) i Giljermo del Toro (Guillermo del Toro), Španija, 2007.

Mnogi ovaj horor film, prvenac režisera Bajone, porede sa meksičko-španskim ostvarenjem Faunov lavirint (El Laberinto del Fauno), jer je radnja oba filma smeštena u Frankovu epohu, u mračano doba Španske istorije. Po premijeri, šest nedelja je bio na vrhu top liste najgledanijih filmova. Glavnu ulogu tumači Belen Rueda (Belén Rueda), koja se već proslavila ulogom Lusije u popuarnoj TV seriji Seranovi (Los Serrano) i u filmu Unutrašnje more (Mar adentro).

More iznutra, peveden još i kao Život je more i Unutrašnje more (Mar adentro), Alehandro Amenabar (Alejandro Amenábar), Španija, 2004.

Sa osvojenih 14 Nagrada Goja, film Mar Adentro predstavlja najnagrađivaniji španski film na Festivalu Goja. Premijera je održana istog dana u Španiji i Italiji, a tri meseca pre same premijre, reditelj Alehandro Amenabar je u medijima objavio sliku ostarelog i proćelavog Havijera Bardema (Javier Bardem), koji tumači glavu ulogu, kako bi se ljudi navikli na takvu njegovu pojavu, kako bi tokom filma punu pažnju posvezili njegovoj glumi, a ne šminki. Pored Havijera, u filmu se pojavljue i lepa Belen Rueda. Kada su je pozvali da je obaveste da je dobila ulogu, Belen je prekinula vezu, misleći da se neko sa njom šali. Film je sniman po istinitom događaju o čoveku po imenu Ramon Sampedro (Ramón Sampedro), koji je nakon nezgode pri skoku u more ostao paralizovan i 25 godina se borio za pravo na eutanaziju. Kritičari smatraju da ovaj film nosi dvosmislenu moralnu poruku i predstavlja loš uzor za ljude sa invaliditetom.

Dnenik motorcikliste (Diarios de Motocicleta), Volter Sales (Walter Salles), Argentina, 2004.

Film predstalja dramatizaciju dnevnika revolucionara Ernesta Če Gevare (Ernesto Che Guevara) i Alberta Granada, (Alberto Granado) koje su pisali tokom svog proputovanja kroz Južnu Ameriku 1952. godine. U nekoliko scena u filmu, jasno se vidi da je Gael Garsija Bernal (Gael García Bernal), koji tumači lik Čea, onizak i sitne građe, a postoji i dosta fotografija koje pokazuju da je Gevara bio fizički krupan. Zbog ovog i drugih detalja, čini se da je lik Čea u ovom filmu prilično pojednostavljen, ako ne i idealizovan. Film odaje utisak površnosti jer se samo dotiče teme iz života ovih revlucionara, ali u nju dublje ne zalazi, uprkos dvosatnom trajanju.

I tvoju mamu takođe (Y Tu Mama También), Alfonso Kuaron (Alfonso Cuarón), Meksiko, 2001.

Simbol moderne meksičke kinematograije, nominovan za Oskara za najbolji scenario. Zanimljivo je da nije sniman po scenama, već u kontinuitetu - ceo film odjednom. Glavne uloge tumače Diego Luna i Gael Garsija Bernal, koji su prijatelji iz detinjstva u privatnom životu, kao i u ovom flmu. Upravo iz tog razloga, kako sami tvrde, najteže im je palo snimanje scena u kojima se njih dvojica strasno ljube.

U muzičkoj podlozi filma posebnu popularnost je dobila pesma Si no te hubiras ido, Marka Antonija Solisa (Marco Antonio Solís).

Sve o mojoj majci (Todo sobre mi madre), Pedro Almodovar (Pedro Almodóvar), Španija, 2000.

Po glasovima gledalaca, ova snažno emotivna drama predstavlja najbolji španski film iz decenije 90-ih. Pored toga, dobitnik je sedam Nagrada Goja, kao i Oskara za najbolji strani film. Kroz film pratimo psihiloški razvoj likova, od kojih svaki ima bitan udeo u radnji. Dobro je poznat Almodovarovo umeće da manipulise emocijma gledalaca, čineći ih kadikad da se smeju i plaču uz isti film. U ovom remekdelu, on nam dočarava ženu kao biće koje stvara i živi u sopstvenom univerzumu, gde glavnu reč daje ulozi žene kao majke.

Pasji život (Amores Perros), Alehandro Gonsales Injaritu (Alejandro González Iñárritu), Meksiko, 2000.

Ovaj film se ubraja među 50 najboljih ostvarenja hispanoameričke kinematografije svih vremena. To je prvenac režisera Alehandra Gonsalesa Injaritua, koji zajedno sa 21 gram (21 gramos) i Vavilon (Babel) čini takozvanu Trilogiju smrti (Trilogía de la muerte). Ujedno, ovo je i prvi film u kome je glumio Gael Garsija Bernal i koji mu je poslužio kao „odskočna daska” za internacionalnu karijeru.

Jagoda i čokolada (Fresa y chocolate), Tomas G. Alea (Tomás G. Alea), Kuba, 1993.

Samo nekoliko meseci nakon premijernog prikazivanja, ovaj film izazvao je pravu senzaciju najviše zbog tabu teme o homoseksualnosti, kojom se bavi. Njegov kvalitet potvrđuju brojne nagrade na filmskim festivalima, pre svega Nagrada Goja iz 1995. za najbolji strani film na španskom jeziku i nominacija za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma za 1994. godinu.

Zvanična verzija (La Historia Oficial), Luis Puenso (Luis Puenzo), Argentina, 1985.

Prvi film koji je Argentini doneo Oskara i Zlatni Globus i jedini koji je dobio obe nagrade, u kategoriji najboljeg stranog filma.

Početi iznova (Volver a empezar), Hose Luis Garsi (José Luis Garci), Španija, 1982.

Ovaj bezvremeni klasik je prvi španski film koji je osvojio Oskara. Posebno je cenjen među starijim generacijama, ali kako se može uočiti na internet forumima, mlađi gledaoci takođe gaje simpatije prema osećajnoj i realističnoj priči ovog filma. Ono što njegovi obožavaoci ističu je otmen i ubedljiva gluma likova, kao i divne, nostalgične slike i sećanja jednog čoveka koji se vraća u svoj rodni grad. Ipak, kritike navode da je radnja filma preterano jednostavna.

2011-09-02T21:43:00.000+02:00

Španija na Paliću

Natalia Esteli García

Prevod sa španskog: Jelena Kovač

Evropski filmski festival na Paliću, održan od 7. do 22. jula, i ovog je leta posvetio pažnju španskoj kinematografiji, prikazivanjem filmova Finisterrae i Ćao, kako si (Buna! Ce faci?).

Festival ove godine slavi 100 godina srpskog filma, kao i 100 godina od otvaranja stacioniranog bioskopa Aleksandra Lifke u Subotici, u tadašnjem Hotelu Hungarija.

Na Palić je ove godine, kao proizvod italijanske, španske i rumunske koprodukcije, stigao film Ćao, kako si (2010) režisera Aleksandrua Mafteja (Alexandru Maftei), koji govori o Gabrielu i Gabrieli, bračnom paru koji žive kao stranci nakon 20 godina braka, ali nekako se ponovo sreću i neznajući se zaljubljuju jedno u drugo putem četa.

U kategoriji Mladi duh Evrope, film Finisterrae (2010) Serhija Kabaljera (Sergio Caballero) predstavlja nam priču o dva brata koji, umorni od toga da budu duhovi, odlučuju da realizuju put za Santjago do kraja sveta kako bi otpočeli etapu na zemlji, prolaznu etapu u svetu živih.

S obzirom na to da se radi o renomiranom festivalu evropskog filma sa bogatim i raznovrsnim sadržajem, ne možemo, a da ne istaknemo višegodišnje učešće španske kinematografije: 2004. Na Paliću je predstavljen film Kaktus režisera Paua Freišasa (Cactus, Pau Freixas), dobitnik nagrade publike na festivalu u Malagi, 2003. Ratnici Danijela Kalparsora (Guerreros, Daniel Calparsoro), 2004. Dajem ti svoje oči režiserke Isijar Boljain (Te doy mis ojos, Iciar Bollain), zatim godine 2009. kratkometražni film Napad robota sa Nebuloze-5 režisera Ćeme Garsije Ibare (El ataque de los robot de Nebulosa- 5, Chema García Ibarra), a 2010. komediju Debeli Danijela Sanćesa Arevaloa (Gordos, Daniel Sánchez Arévalo), kao i mnogobrojne koprodukcije tokom celog festivala.

U svom 18. izdanju ovaj festival pokazuje kako sa entuzijazmom i neustrašivošću uspeva da se održi po ukusu publike, uspeva da napreduje i nastavlja da se razvija.

Više informacija o Evropskom filmsklom festivalu Palić možete pronaći na web adresi: http://www.palicfilmfestival.com//

Festival za ponos

Prvobitno je osnovan kao Festival filma Centralne Evrope i bivše Jugoslavije; u svom desetom izdanju (2003), postao je Festival evropskog filma i član Evropske koordinacije filmskih festivala. Sa razvojem i vrednostima koji ga aktuelno definišu kao festival „sa stopostotnim evropskim sadržajem“, sa ponosom se ističe da je to jedan od najznačajnijih festivala u regionu i jedan od retkih u svetu sa isključivo evropskim sadržajem. U svom manifestu izražava obavezu da odabere najkvalitetnije savremene evropske filmove.

Gde gledati španske filmove?

Pored Palićkog festivala, postoje mnogi drugi koji na godišnjem nivou obraduju srpsku publiku sa novom dozom hispanskih ostvarenja. Na prvom mestu tu je Španski metar (Hispanometraje), koji se od 2008. svake godine s proleća organizuje u Dvorani Kulturnog centra. Španske i hispanoameričke filmove možemo naći i na Sinemamniji, Festu, kao i okviru raznovrsnih ciklusa hispanskih filmova koje priređuje Institut Servantes.

2011-09-02T21:41:00.000+02:00

POTEZI ZA PAMĆENJE

- ISTORIJU PIŠU ŠAMPIONI

Maja Petričević

Šta bi bilo sa fudbalom bez Hispanske Amerike? Njeni igrači poseduju gotovo polovinu osvojenih zlatnih medalja na Svetskim prvenstvima, od nje su proistekli najbolji fudbaleri ikada, dok je ljubav prema ovom sportu za njene narode je neprikosnovena.

Istorija uspeha hispanskih zemalja na svetskim prvenstvima u fudbalu svedoči o srčanosti i talentu njihovih fudbalera, ali i o tradicionalnom rivalstvu među reprezentacijama ovih zemalja. Šta nam istorija otkriva…

MONTEVIDEO - Zbog iscrpljenosti Evrope nakon pretrpljenih razaranja tokom Prvog Svetskog rata, kao i zbog primetnog razvoja Republike Urugvaj, odlučeno je da se prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu odigra u ovoj hispanoameričkoj zemlji 1930. godine. Učestvovalo je 13 zemalja. Nasuprot evropskim favoritima, koji su važili za dosta iskusnije fudbalere, u finale odlaze zemlje La Plate – Urugvaj pobeđuje Argentinu rezultatom 4 - 2 i postaje prvi šampion sveta u fudbalu!

A kao što je ispričano u filmu Dragna Bjelogrlića „Montevideo, Bog te video”, želja i vera u snove odvele su i jugoslovensku reprezentaciju u daleku Južnu Ameriku, pored svih finansijskih teškoća posleratnog oporavka. Reprezentacija sastavljena od mladih igrača, dotadašnjih rivala i kolega u okviru domaćeg fudbala, hrli ka vrhu i osvaja veliko treće mesto. Odjek je neverovatan; među ponosnim Jugoslovenima rađa se slogan koji se danas našao u naslovu Bjelogrlićevog filma. Bronzana medalja je najveći uspeh naše reprezentacije u istoriji ovog sporta.

PORAZ VELIKOG BRAZILA - Na prvenstvima 1934. i 1938. godine, zbog političkih promena i ratova, nijedna hispanoamerička država nije učestvovala. Posle Drugog Svetskog rata, 1950. godine, Brazil organizuje novo Svetsko prvenstvo i ulazi u finale na stadionu Marakani sa „prvim prvakom” - Urugvajem. 175 miliona navijača bili su svedoci jedne od najneverovatnijih utakmica u istoriji. Domaćin, omiljen zbog visoko kvalitetnog fudbala, započinje utakmicu vođstvom od 1 - 0. Novinari i navijači već su slavili pobednika kad je Urugvaj naprasno okrenuo utakmicu u svoju korist završivši je pobedom sa 1:2. Najbolniji poraz velikog Brazila.

PELE - Meksiko je sedište novog Svetskog prvenstva u fudbalu 1970. godine, gde se pojavljuje čuveni Pele u najvećem svetlu. Argentina postaje centar kako novog prvenstva, tako i diktature i političkih problema. Ipak, pobeđuje Holandiju koja igra možda najlepši fudbal u istoriji. U Španiji, 1982. godine, Italija osvaja svoj treći pehar.

NAJSTRASTVENIJI MEČEVI Oporavivši se od strašnog zemljotresa koji odnosi na hiljade života, Meksiko ponovo biva domaćin Prvenstva. Prema mnogim ekspertima, ovo će biti najbolje Svetsko prvenstvo u istoriji! Najstrastveniji i najbolji mečevi ikada odigrani, mnogo preokreta, Butragenjo (Butragueño), Lineker (Lineker) i Platini (Platini) u najveém zanosu, ali naravno, ovo nije bilo ništa drugo do prvenstvo Dijega Armanda Maradone (Diego Armando Maradona). Uvek spominjana i pamćena „Božja ruka” (La mano de Dios) i gol veka koji završava u mreži engleske reprezentacije. Finale se završava rezultatom 3:2, pobedom Argentine, koja je diktirala igru do poslednjeg trenutka, porazivši Nemačku.

OD “KLIMAVOG” POČETKA DO ZLATA - Poslednje „hispansko” prvenstvo jeste prošlogodišnje. Španija stiže u Južnu Afriku kao favorit pored Brazila, Nemačke, Argentine i Engleske. Uprkos „klimavom” početku, Španija je porazila Nemačku, koja se činila nepobedivom i izbacila iz četvrtfinala Dijegovu Argentinu. Postaje novi i poslednji svetski prvak nakon produžetaka golom Inijeste, koji donosi prvu zlatnu medalju Iberijskoj zemlji.

Igrači koji su obeležili istoriju svetskog fudbala

Maja Petričević

Dijego (Diego Armando Maradona, Argentina)

Alfredo di Stefano (Alfredo di Stéfano, Argentina)

Emilijo Butragenjo (Emilio Butragueño, Španija)

Ugo Sanćes (Hugo Sánchez, Meksiko)

Enzo Fraćeskoli (Enzo Francescoli, Urugvaj)

Teofil Kubiljas (Teófilo Cubillas, Peru)

Ubaldo Filjol (Ubaldo Fillol, Argentina)

Gabrijel Omar Batistuta (Gabriel Omar Batistuta, Argentina)

I danas, istoriju nastavljaju… Ćavi (Xavi), Inijesta (Iniesta), Mesi (Messi)… Tri najbolja igrača današnjice.

Ko može bolje?

Aleksandar Ilić

Španija u sportu beleži rezulatate kojima se teško može pohvaliti ijedna zemlja u svetu. Samo tokom 2010. godine, španska reprezentacija je postala evropski i svetski šampion u fudbalu, dok je u košarci osim evropskog i svetskog prvaka ponela i titulu olimpijskog vicešampiona. Španski vaterposliti tada su postali drugi na svetu, dok je rukometna reprezentacija konstantno među najboljima u ovom sportu. Vrhunski rezultati ne izostaju ni u individualnim sportovima - Rafael Nadal je jedan od najboljih tenisera koga je svet ikada video, a značajne uspehe beleže i David Ferer, Huan Karlos Ferero, Fernando Verdasko. Sa rezultatima se ne zaostaje ni u moto sportovima - Fernando Alonso je dvostruki svetski šampion u Formuli 1, kao i Karlos Sainc u reliju.

Real Madrid – „mašina za pravljenje para“

Aleksandar Ilić

U Srbiji samo devet preduzeća ima veće prihode od dva španska fudbalska kluba pojedinačno: Real Madrida i Barselone. Real Maddrid je velika poslovna grupacija ili, prema rečima mnogih, „mašina za pravljenje para“. Fudbaler Ronaldo je kupljen za 94 miliona evra, što je rekord u visini fudbalskih transfera, a već u prvoj godini prodato je 1,2 miliona dresova sa njegovim imenom, dok su ukupni prihodi od prodaje dresova i predmeta sa njegovim imenom ili likom prevazilazili 125 miliiona evra!

2011-09-02T21:35:00.000+02:00

Plaćam 100 kakao zrna za jednog roba

Ivana Jovanović i Milica Milosavljević

Zamislite špansku tortilju bez krompira, picu bez kečapa, bioskop bez kokica ili poslasticu bez čokolade! Većina nas bi morala da se odrekne svakodnevnih rituala uživanja u omiljenoj hrani, da 1492. Kolumbo nije otkrio Ameriku. Mnogih nacionalnih jela evropskih zemalja ne bi bilo da nije došlo do susreta i brojnih razmena između ova dva sveta. Tako su se i sami starosedeoci Hispanske Amerike upoznali sa točkom i konjem, što im je olakšalo putovanje i prenos robe do dalekih destinacija.

PATATA Mnogi od nas ne znaju da istorija krompira počinje negde na planinskim vencima Anda u Južnoj Americi. Iako su u Hispanskoj Americi počeli da ga gaje čak pre sedam hiljada godina, zapadna civilizacija se s krompirom susrela tek kasne 1537. kada su ga konkistadori doneli iz Perua. Španci su ga slabo koristili jer su ga smatrali hranom niže klase. A ko bi rekao da u danas Evropljani u proseku pojedu duplo više krompira od Amerikanaca na godišnjem nivou!

CHOCOLATE Početkom 16. veka, kakao zrno stiže u Španiju, a Španci ljubomorno čuvaju njegovu tajnu čak 100 godina! Ipak, početkom 17. veka, skida se veo sa tajne čokolade i dolazi kraj španskom monopolu. Ona dopseva u ostale krajeve Evrope i postaje dostupna samo krugovima odabranih, kao simbol visoke klase idućih 300 godina.

Interesantno je da su velike hispanoameričke civilizacije kakao koristile i u druge svrhe. Dok su Asteci verovali da su kakao drvo dobili na poklon od boga Kacalkoatla (Quetzalcoatl), Maje su koristile kakao zrna kao platežno sredstvo. Tako je na primer zec koštao 10 kakao zrna, a rob 100 zrna. Ovi narodi su verovali da kakao napitak osvežava i ratnicima daje magičnu snagu i izdržljivost.

MAIZ Istovremeno sa krompirom i čokoladom, Evropa upoznaje i takozvano „zlatno drvo“, danas svima dobro poznat kao kukuruz. Ovu žitaricu Kolumbo otkriva već na svom prvom putovanju i donosi je u Evropu, te sa njom dolazi do trajne promene u načinu ishrane evropskih naroda.

TOMATE Iznenađuje to da je paradajz, kada je iz Južne Amerike donet u Evropu, služio kao ukrasna biljka. Jedno vreme je važila za otrovnu biljku, što se odnosilo na list i stabljiku, dok je u drugoj polovini 19. veka prepoznata hranjivost ploda i njegov doprinos očuvanju zdravlja. Najveću zahvalanost narodima Južne Amerike duguju Španci, koji su svakog avgusta od sredine 20. veka domaćini Tomatine, borbe paradajzom u Bunjolu. Radi se o jednom od najvažnijih datuma u španskom letnjem festivalskom kalendaru, kada se na hiljade posetilaca sjati u ovaj mali grad Valensije.

CERDO Evropljani su, sa druge strane, u Hispansku Ameriku doneli više vrsta svinja (čak i divlju svinju) u prehrambene svrhe. Nažalost, južnoamerička neograđena polja kukuruza nisu bila pripremljena za ove goste, što su svinje obilato koristile uništavajući nezaštićene useve i mladice.

CBALLO Na listi uvedenih vrsta iz Evrope na novi kontinent nalazi se i konj. Ova plemenita vrsta se za razliku od drugih potpuno uklopila u novo stanište, ne remeteći prirodni poredak. Konji su se toliko odomaćili na prostranstvima Južne Amerike da su odbegli od svojih vlasnika i postali divlji!

ABEJA Španci na novi kontinent donose pčele kako bi pravile med (neke vrste pčela bez žaoka su već postojale na poluostrvu Jukatan, ali su proizvodile daleko manje količine meda). Međutim, dok je pčelinja polenizacija omogućavala cvetanje jabuka i breskvi, istovremeno je gušila i istrebljivala endemske vrste biljaka. Do kulminacije dolazi u 20. veku – zbog povećane potražnje za medom ljudi su ukrstili afričku sa evropskom vrstom pčele. Ovaj potez se vrlo brzo pokazao kobnim, jer je izrodio ozloglašenu vrstu, takozvanu „pčelu ubicu”.

2011-09-02T21:33:00.000+02:00

Između Pacifika i Ade Ciganlije

Srpske stipendije za student iz Meksika i Ekvadora

Sanja Panjesković

Studenti iz Meksika i Ekvadora našli su se među mladima iz 22 zemlje članice Pokreta nesvrstanih, kojima je Vlada Srbije obezbedila stipendije za učenje srpskog jezika, u okviru projekta Svet u Srbiji.

Prema rečima Žarka Obradovića, ministra prosvete i nauke, ovi studenti su, nakon uspešno realizovanog kursa srpskog jezika u julu, dobili priliku da u Srbiji upišu osnovne, master ili doktorske studije.

Projekat je jedan od načina da se prijateljstvo između Srbije i ovih zemalja prenese u sledeću generaciju, rekao je Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova.

Projekat će biti nastavljen i naredne godine, a dosad se prijavilo 74 kandidata.

Utisci studenata su pozitivni, Srbija im se jako dopala, mada priznaju da učenje našeg jezika nije nimalo lak posao. Stipendistu iz Ekvadora Armanda Antonia Romera u Beograd su doveli, kako kaže, avanturistički duh i želja da upozna nove kulture. Njegovo poznavanje srpske istorije i društveno-političkih prilika iznenađuje sve Beograđane koji se s njim upuste u razgovor.

- Mada sam i ranije čitao i slušao o Srbiji, vašu zemlju sam u pravom svetlu upoznao tek u direktnom kontaktu sa vašim načinom života. Bez obzira na ekonomske poteškoće, Srbija „ima dušu”, sačuvala je živost. Uživam u srpskoj hrani i u prijatnom društvu vaših sunarodnika – kaže Antonio za Refleho.

Ipak, nostalgija je uvek tu. Daleko je od svoje zemlje, nedostaje mu porodica, prijatelji, tetkina domaća supa, pa čak i prodavačica slatkiša sa ugla njegove ulice. Razmišlja o Andima, o bojama Pacifika.

- Siguran sam da će mi Srbija isto tako nedostajati kada se vratim u svoju zemlju. Ostaće mi u sećanju posebni trenuci, opuštanje na Adi Ciganliji u sumrak, gde udobno smešten na par metara od vode slušam izvođenje Vivaldijevog Proleća na violini. -